Поп Ћира и поп Спира/3
Глава трећа
Из које ће се читаоци уверити да сновима треба веровати и сановнике куповати и читати, иако учевни људи не верују у снове и вичу на сановнике, јер се све догодило онако како је госпоја Сида сневала и сановник јој прорекао.
У селу нема ни данас богзна каквих промена. Један дан је к’о и други. Живот тече доста монотоно и дремљиво као живот какве бáке у запећку. И данас је још тако, а камоли пре толико година кад још није било ни »зонентарифе« ни железнице ни других саобраћајних средстава. Још су најкрупнији и најзнатнији догађаји били они који се дешавају недељом кад неко некоме у колу разбије главу или кад некоме украду коње па обеде Бачване да су они прешли преко Тисе и учинили то. Иначе никаквих других новости нема већ поодавно. Засада је најновија ствар која је занимала село била та што кроз који дан долази нови учитељ на место старог. Ишчекивао се сваког дана тај нови учитељ, млад један богослов, наместо старог учитеља, господина Трифуна, који је одавно већ био за пензију и ишчекивао је, а бога ми ју је и заслужио. Сад је у пензији. Заплакао се кад су му саопштили, иако је ишчекивао. И сад, иако је факација, он се сваки дан одшета до школе и цуња по авлији, и дозове децу да му праве калабалук; некако му лакше кад чује ларму, на коју се већ од толико година научио. А био је добар учитељ. Неких четрдесет година је учитељевао у овом месту. Све што у овом селу зна да чита и да пише, од њега је то научило. Мила кишбиров и Нóва бистош и данас се поносе што су били његови ђаци, јер се на платноме списку у општини сами без ичије помоћи потпишу. Слова у имену и презимену им, истина, изгледају као оно ред деце кад се тоциља по леду, па лети једно за другим и пада на леђа а ноге му полетеле увис. Али се нико није одрекао свога потписа; »каква су да су — што каз’о Нóва бистош — моја су«. — Па не само људи, него и толике жене у месту знале су писати, тако да су поред усмене књижевности коју тако дивно и тако обилато негује та лепша и говорљивија половина човечанства — у овом месту неговали и писмену књижевност. Данас мало која да мора да тражи кога да јој пише у род, него седне сама па пише; по три дана може да седи и да кити писмо, толико је свака писмена! А док није он, исти Трифун учитељ, дошао, било је муке и невоље доста кад је требало што написати.
Што је сад боље, то је заслуга старога учитеља, који је био и учио. Мало ко да није био бијен од њега, али је сваки то подносио, јер је знао да се то клони добру његовом; иако су мештани били осветољубиви, нико му се није светио, на пр. да му запали кућу или одведе чилаше.
Зато при поласку у пензију, мислим да неће бити лепшег венца признања, сплетеног за седу главу старога Трифуна учитеља, од ове мале слике онога што је пре њега било.
Пре Трифуна знало их тек двојица тројица да пишу. Још има старијих људи који памте добро како је тешко било написати писмо, на прилику сину који је у солдатима, или тако коме другоме.
Онда је био неки Аћа, учен човек, — умро је, бог да му душу прости, више од пића него од науке, — а паори су га звали шлајбер, каз’ти писар, једна древна пијаница, али је зачудо лепо умео да састави све то и да напише, а, бога ми, и наплаћивао се. За писмо су му плаћали два сексера и то што попије док пише и напише писмо. Коме треба, тај се само потруди и нађе га, дозове га кући, па хартију и бокал вина пред њега, а већ перо и мастило носио је увек он сам са собом. Затим седне за сто па само промућка мало дивит, натегне бокал и похвали вино, а затим опроба перо на нокту од левог палца па запита:
— Шта ’оћете и коме ’оћете да пишете?
А они му само кажу: »Хоћемо (на пример) томе и томе у Галицију или у Талијанску«; па се онда онај што наручује писмо, наслони преко стола на оба лакта, па диктује: »Пишите, — вели, —: Прока Белеслијн (или тако неком), царском катани у Галицији, да смо сви, фала богу, здрави које ми и њега поздрављамо и молимо се богу да се и он нама здраво и весело врати, које ми њега као свог рођеног сина једва чекамо да видимо. А девојку смо му нашли и добра кућа, а за мираз се неће постидити девојачка вамилија. И пишите: да смо сви здрави; бáба кашље и кр’ја к’о и пре и тут је здраво; разбио ону фину стиву лулу кад се облачио на јутрење, па сад само ређа и псује и понекад кашље, ал’ је сад, фала богу, боље. А ми смо сви здрави; брáта се тако угојио да не може да закопча свилени прслук што га је купио на сенћанском јесењем вашару. И пишите: да му шаљемо пет форината сребра да му се нађе недељом у биртији, да не постиди Белеслијине, нека не пуши багов к’о сваки паор, него нека пуши цигаре к’о и његов штражмештер, фине, да се зна што је немешка кућа, а нека не жали новац које нам је дао бог, фала богу, доста, и поздрављамо га сви, и баба и нана и брáта и Ката из комшилука, која је сад већ велика девојка и спевали су је већ са Пајом Кицошом«.
Тако је негда диктирано и писано писмо. Аћа Шлајбер прими два сексера за писање, испразни бокал, напуни главу, узме пет форинти које ће ради Прокине боље репрезентације немешага метнути у писмо, а писмо пошље у Галицију или у Талијанску. Атресира, на пример, томе и томе катани у Галицију, или томе и томе солдату у Талијанску, а ономе вели: „Па ви сад немајте бриге, него напун’те још овај бокал за сретна пута ових пет форинти нашем Проки. А, сто му заверака његових! Пишу ми оданде да је први момак у Талијанској! А ди би и био друкчији немешки син!« — А онај задовољан доноси још један бокал. И њега испразни Аћа, па оде да метне писмо на пошту; а домаћин остаје и задовољан размишља у себи како нема ништа лепше од учена човека, и како све иде као намазано.
Тако се ето некад, још кад је цар био каплар, писало и натезало с ученим људима, јер тек је по један Аћа био у селу. Али, бога ми, од ово тридесет и нешто мало више година, све је боље, тако да понекад скоро и не ваља од силне писмености; јер пре ни људи нису знали да пишу ни својим синовима, а сада и девојке пишу писма, те још како пишу, па још да знате коме! Ето ономадне је тáта једну укебао баш кад је писала писмо у шпајзу тамо неком њеном са рогља. Чује тáта где нешто цичи у шпајзу, па пошао да види да се није пацов ухватио у гвожђа па цичи, — кад ал’ оно седи његова слатка кћи па плаче и пише неком писмо. Па није да пише к’о што се пише, него и неке стихове везе по писму што их је запамтила са медених колача са последњега вашара. Та није да се згрануо тáта кад је дочепао писмо и видео шта је писала, па дочепао виле (срећом оне дрвене) па за њом, а она беж’ у комшилук! Ту се завукла у комшијску сламу, па док нису краве дошле кући, није смела ни носа промолити оданде. А у томе се и тáта одљутио мало, а и мáма се заузела и умиривала га спомињући му из давних времена неке дéре и еведре; а тата се сећа, па само суче задовољно десни брк па вели: »Ал’ и јесам био момак; ај, шта велиш?! Та није ме у три вармеђе било!«
Но како свака ствар на овом божјем свету има своје две стране, добру и рђаву, то поред свих ових тугаљивих страна писмености, свет је ипак увидео да се треба изображавати. Навикао се на школу и на учитеља. Па кад су сви поштовали и волели старога учитеља Трифуна, који је носио до чланака дугачак пепељаст капут на струк, и прслук са два реда дугмади и закопчавао га до горе, а око врата обавијао два до трипут шарену цицану мараму, и кашљао и једнако јео жута шећера, а бркове увек поткресавао и дотеривао, — а како да једва не чекају овога новога учитеља за кога су већ причали, који су га видели, да је млад и леп, па тек свршио богословију, да му одело стоји к’о катани мундир, да носи ирошки пошу, да има лепе брчиће и да лепо пева! С нестрпљењем су га очекивали и старији и млађи. Многи очеви, а нарочито маме већ су правиле неке комбинације, али су маме ђаволски криле једна од друге, показујући се све крајње равнодушне.
Напослетку дође и тај дан, стиже и нови учитељ.
Била је субота после подне. Баш је звонило на вечерње кад прођоше Великим сокаком једна кола и у њима један млад човек. Баба Пела, која је седела пред кућом и подштрикавала неке чарапе под багремом, видела је како је онај путник у колима скинуо шешир и прекрстио се, па, како је била мало наглува, одмах се сетила да то звони на вечерње, па одмах остави рад и стаде и сама да се крсти шапћући: »О, боже, опрости мене грешну!« А да се путник прекрстио неколико пута, потврдила је и друга једна баба, у другом крају, што седи на раскршћу прекопута од Великог крста. И ова га је видела где је скинуо шешир и прекрстио се кад је био спрам Великог крста. Обе те бабе у друштву са другим бабама сложиле су се и закључиле да тај путник није ни Жида који купује храну, ни Шваба машиниста који се разуме у парним ветрењачама што веју жито по спахилуцима, него да је то човек наше вере. А девојке су рекле да су га виделе да пролази на колима, да мора да је нежењен, јер пóшу око врата носи баш ирошки; један му крај све лепеће преко левог рамена к’о барјак на дамшифу.
Кола стадоше пред Великом биртијом, тамо где само господа и Жиде свраћају, а од ових из села одлази тамо само господин попа, и један и други, али врло, врло ретко; даље: господин нотарош, апотекар, хирург, господин-нотарошев писар, али овај само оних дана кад господин нотарош није ту у селу, иначе иде код Шолема Чивутина у трафикану на комовицу. А долазе још неколико капуташа и житарски трговци што једу путер и земичке кад одседну ту. Једном речи, то и није била она права биртија, него пулгерска кафана, где се мало говори а мало и попије. Још нико у селу није запамтио да је у њој ко коме разбио главу, или да су се потукли само, или бар да су, лека ради, кога избацили из кафане (а у другим никад рагастов није читав!). Све је ту мирно, фино и пулгерски, а и како би друкчије било кад ту нико и не пије из бокала или холбе, него из оног геџавог и жебрачког сатљика. Донесу пред госте сатљик вина и холбу воде, па онај меша вино с водом, фртаљ чаше вина а три фртаља воде, па мало пијуцне а мало чита новине, пијуцне опет па опет чита даље новине. Док прочита новине и попије тако сатљик вина и холбу воде, прође по два сахата, а затим се дигне, плати и поклони се кафеџији и овај њему, и изиђе из кафане трезан к’о што је и ушао. А кафану је држао неки трбушко Шваба у сомотској комотмицни са златном кваслицом, неки дузтабанлија који се само шета по кафани, прегледа је ли све у реду, и сравњује и дотерује дуварски сахат са својим џепним, и клања се гостима и кад уђу и кад изађу, а после подне једнако држи у рукама оно чим се убивају муве, па по ваздан иде, убија муве и растерује сан, јер се боји »шлога«, па не сме да спава после ручка.
Пред ту су, дакле, кафану стала кола и кочијаш скин’о два сандука; један већи а други мањи, оба врло смешна изгледа, а видело се по њима да су оба много путовала и штрапацирала, многе газде досад променила, и да им место није било у соби. Кочијаш скиде још један у хартију умотан кишобран, нешто мањи од вашарског ринглшпила, и један упакован кревет који се види да је био некад политиран и да је стајао у гостинској соби; затим и један зимски капут са олињалом јаком од крзна и распараном поставом, и напослетку једну велику зимску мараму кафене боје са дугачким фронцлама. Све је то скинуто с кола у присуству путника и унето у кафану.
Чим се умио и очеткао, запита путник бирташа Швабу где је поп-Спирина кућа. Шваба га обавести и зовне једно дете са улице да одведе господина и да му покаже. Умивен, ишчеткан и очешљан, крене се путник, али се на путу предомисли, па не оде поп-Спириној кући. Дâ детету три крајцаре, а ово одлети заборавивши казати: хвала! Лупајући се од радости и силне брзине петама у леђа, оде да се похвали друговима (јер добити три крајцаре уједаред — то није доживео још нико у селу), а нови учитељ се упути журно цркви на вечерње, које је по његовом рачуну морало још трајати.
Ушавши у цркву, поклони се свима редом по столовима, а није их баш много ни било — неколико стараца и баба које су снаје отпратиле у цркву само да бар једно после подне одахну мало душом — па се упутио за певницу, и то за ону коју је држао Аркадија црквењак, а другу је певницу држао стари учитељ с ким се Аркадија натпéвао и наравно да га је увек нàтпевао, јер стари учитељ је некада врло лепо певао, али сад му много смета старост. Док је он певао, учитељ се представио црквењаку Аркадији, на што овај каже да му је мило.
— Јесте, очекивали смо вас жељно, — вели Аркадија. — Чим која кола прођу, а ми мислимо: ето га! А кад оно нисте ви него какав Жида што долази за перје, жито или кукуруз.
— Хоћете л’ дозволити да вас мало одменим? — пита путник.
— О, молим... здраге воље! — вели Аркадија и меће преда њ књигу.
Дође ред на новог учитеља да прихвати. Кад пусти глас па запева, сви се окренуше левој певници, да виде ко то пева. И стари учитељ диже наочари на чело па погледа боље прекопута, а стари Лéкса лецедер остави сто па приђе ближе певници, да боље чује и изближе види тога »слаткогласнога«, како сам рече. Како је оставио сто, није се више целе вечерње ни вратио у њега. Био је очаран певањем. »Сушти херувимски глас!« изразио се кад је изашао из цркве. Па и сам поп Спира у олтару (јер је његова чреда била) зачуди се кад чу неки нов непознат му глас, па приђе северним вратима на олтару и провири кроз њих да види ко је то.
Тако се нови учитељ представио на вечерњи својим будућим суграђанима. Сам тај први корак његов у селу и први приказ његов допао се свима, запленио је све, кажем вам све, од поп-Спире у олтару па до оне дечурлије што је поваздан на звонари и која, служећи у неком виду цркви и олтару, олакшава службу и Аркадији, и која је стрчала да је све тутњало кад им дође и рече неко да је дошао нови учитељ.
За пола сахата знало је цело село да је онај путник — што се онако побожно крстио кад је звонило и кад је прошао поред Великог крста, како приметише бабе; и што онако ирошки носи пóшу око врата, како рекоше девојке — да је, дакле, тај путник давно очекивани учитељ. Све су то најбрже разнела и разгласила по селу она деца са звонаре.
Кад је вечерња свршена, учитељ се нашао с поп-Спиром у порти црквеној и представио му се:
— Петар Петровић, свршени клирик и изабрани и потврђени учитељ за ово место! — рече путник и поклони се поп-Спири и пољуби га у руку, што се овоме јако допало, јер се до сада није баш најпохвалније изражавао о садашњој младежи, управо Омладини која је предлагала да се свакоме каже: ти, ти брате и ти сестро или: Србине брате, а свакој госпођици: Српкињо селе, а то ни једном попу није ишло у главу. Овим се умирио и помислио у себи: »Благообразан младић! Исти ја!« А затим продужи гласно:
— Мило ми је... Парох Спиридон, овдашњи... Е, наравно! Могу мислити да вам је тешко било растати се и доћи амо. Нису ово Карловци; нема овде господства и благовања. Село је ово, млади господине, село. Биће вам прилично тешко док се не навикнете, а нарочито ако сте самац. Жењен — но ја, још и којекако; али самац — бога ми, врло тешко!
— О, молим, молим! Свугде је добро — рече Пера, а чисто се стресе кад се сети свога господства и благовања у Карловцима и танког благодејања свога. — Знате како стоји тамо: добар пастир не сме на себе ни да мисли, него куд овце, односно поверено му стадо, туд и он. А знате, и ја сам у неку руку пастир, хе-хе, — смеши се, — чувам поверено ми стадо младих и несташних јарића овоселских.
— Да, да, баш сасвим тако к’о што изволесте лепо казати. За сада као учитељ ђацима, пастир јарића, к’о што рекосте, а после, ако бог дâ, као парох пастир богобојажљивим овцама. Постепено, само постепено. Јер ви се, наравно, ја држим, мислите временом запопити, зар не?
— А па наравно. То је идеал и мој и мојих родитеља био... Хе, ал’ то зависи од случаја, од среће... ако будем тако срећан па дочекам да се упразни каква добра парохија...
— Е, знате, кад би само могли добити какву добру, масну парохију; као на прилику ево ова што је у нашем селу. Бољу вам не бих знао пожелети. Мој чесњејши пријатељ, господин Кирило, он је, ето на примјер, узео парохову кћер, кћер предшественика свога, и онда, кад је дошло време — лепо он дош’о на његово место. Ја сам, ето, овде тако задовољан да се не бих мењао ни с крушедолским господином архимандритом, а сигуран сам да би је тако и мој последоватељ ценио.
— Е, сад, моје је да чекам — вели г. Пера — а остало је, што кажу, у божјој руци!
— Наравно, наравно! Све је у божјој руци. Али опет... — вели поп Спира. — Знате како оно кажу кад се онај давио па викао: »Помози, свети Никола!« а свети отац Николај му одговори: »Хе, синко, мани и ти рукама, а већ моја ти помоћ неће оскудјевати!« Хе, па тако вам је ето и ово! У божијој је руци све то, наравно, али не треба ни ви да седите скрштених руку. Добра парохија је — боже ме прости, кад већ морам да је с тим уподобљавам — к’о и добра и лепа девојка: »Ко пре девојци, онога је и девојка«; — заврши поп Спира и погледа га значајно. А био му се јако допао. Био би то славан поп, мишљаше поп Спира, а поп Спира није као добар отац бољу срећу желео својој Јули него да и она буде попадија као и њена мáма што је.
— Та оно знате, то би значило искушавати бога кад бих одмах тражио то. Треба се упражњавати у стрпљењу, то је наша прва дужност, велим ја! — додаде г. Пера.
— Та, но, но! — Све је то лепо, — вели поп Спира, — то је лепа христијанска добродјетељ, знам ја то, али опет, к’о велим, што може бити вечерас, не треба одлагати за јесенас, каже паор. Како сте ожењени, могли би одмах...
— А, извин’те, — упаде му г. Пера у реч, — још нисам, још нисам...
— Шта, још не?! — чуди се поп Спира (а знао је добро да је г. Пера нежењен).
— Не, још нисам изабрао себи сапутницу живота...
— Тако! Е, ви’те, молим вас! Та шта говорите! — чуди се као поп Спира. — Па то сте ви онда сами дошли?
— Сам самцит.
— Па то сте ваљда у биртији одсели?
— Наравно.
— Ех, »наравно«! Какво »наравно«!? А, таман посла!
— Зашто, забога?
— Па тако ето, не шикује се то вама, код нас толиких...
— Не, не, кроз дан два само, па ћу одмах да се уселим у школу... а дотле ћу се стрпити већ.
— Но, квартир још и разумем, али да се храните у кафани... код Швабе... а, то тек никако нећемо допустити! Бар код мене није тај обичај. Ви’ш ти то њега!... Него манимо се тога сад, па како би било да вас проведем мало кроз село до школе...
— О, молим, молим...
— А ја ћу само да сврнем мало кући, а на ту ћемо страну и ударити, па ћете о једном трошку видети и моју кућу, да би је знали сутра наћи ако се ја, то јест, мало задржим после службе, јер се надам да ћете бити тако љубазни па да ћете ме сутра почествовати посјетом на ручак.
— О молим! Каква пажња! Здраге воље! — рече г. Пера и поклони се учтиво.
— Дакле, извол’те, да се кренемо! — вели поп Спира, и упутише се из порте.