Политичка прошлост Хрвата 6

Извор: Викизворник
ПОЛИТИЧКА ПРОШЛОСТ ХРВАТА
Писац: Васо Чубриловић


Петар Кресимир IV

После смрти Томислављеве његова држава почела је слабити. Истина, и даље се очувало јединство Далматинске и Панонске Хрватске, али приморски градови се опет измакоше, на истоку Босна дође под српског кнеза Часлава Клонимировића. Концем X века Стјепан Држислав као византиски савезник противу Самуила цара македонског поново добија од Византије на управу далматинске градове. После његово смрти у Хрватској бесни грађански рат. У то време млетачки дужд Петар Орсеоло пође да осваја далматинско приморје. Хиљадите године крену дужд са великом флотом на Далмацију, покори главна острва и подврже својој власти градове Трогир и Сплит. Победом над Хрватима Петар Орсеоло је осигурао Венецији премоћ у Јадранском Мору. Од тада па за читав низ векова Венеција ће сматрати посед далматинског приморја као први услов своје поморске и трговинске премоћи на Јадрану. Преко ње одржаће се дуже но што би то иначе било, латински дух на хрватским обалама и за векове одгодити национализација далматинског приморја.

Појава јаке млетачке поморске моћи на хрватским обалама за време Петра Орсеола и његових наследника отежала је гусарски занат старих Неретљана. Почетком XI века ова област између Цетине и Неретве долази под Хрватску и остаће са њом у заједници преко два века. Са ширењем хрватске државе проширује се и хрватско име до обала реке Неретве. Дотле претежно чакавци и кајкавци, Хрвати залазе овим и у област штокаваца.

Тежња Венеције од дужда Петра Орсеола на овамо да милом или силом осигура својим трговачким бродовима слободан пролаз поред наших обала доводила је до ужих политичких па и породичних веза између Венеције и Хрватске. Петар Кресимир IV (1058—1074) по мајци је био од Орсеола и одгајен у Венецији. Дошао на власт као зрео човек, он је од Византије поново добио далматинске градове, али сад не на управу него у посед. И Босна признаје његову власт, тако да му се држава простирала од Раше на северу до Неретве и Дрине на југу и истоку и од Драве до Јадрана.

Пошто је обновио моћ своје државе Кресимир IV довршио је дело, започето од Томислава, потпуно културно припајање Хрватске западу, а хрватске цркве Риму. XI век је век препорода католичке цркве. Клинијевски покрет за реформом ојачао је папинску власт, учврстио дисциплину у редовима свештенства, обратио пажњу на чистоту обреда и догми и истакао тежњу за универзалном духовном и световном влашћу Римске столице над целим хришћанством. У то време дошло је половином XI века до потпуног расцепа међу источном и западном црквом. Хрватска као погранична земља између истока и запада мењајући од примања хришћанства на овамо јурисдикцију сад Рима сад Цариграда, имала је мешане обреде, па и навике. Рим је прегао да и ту истисне све што није одговарало његовим догмама и његовим прописима. Зато је послан тамо 1060 да испита живот свештенства папински легат опат Мајнард. У Сплиту се састао нови сабор да спроведе одлуке римског латеранског синода 1059. Требало је и католичку цркву у Хрватској очистити од разних источних обичаја: женидба свештенства, словенска служба, ношење браде и дуге косе, посвећивање свештеника без знања латинског језика итд. Кресимир IV, одгојен у Венецији, још мање је бранио словенску службу у Хрватској од краља Томислива. Победа латинских бискупа била је потпуна и хрватска црква унифицирана светској католичкој организацији.

Иако је папа одобрио одлуке сплитског сабора, ипак их је у Хрватској било врло тешко спровести. Кад су саопштене свештенству и народу, изазвале су велико узбуђење. Забрана словенске службе по црквама, присиљавање свештеника да се раздвајају од породица и све већи утицај латинских бискупа изазвао је отпор у народу.

Ниже свештенство, ниже племство и народ били су против рефорама сплитског сабора, краљ, високо племство и свештенство су их помагали. Борба између народа и латинске странке почела је још за живота Кресимировог и биће главни узрок неслози и нередима међу Хрватима, па и пропасти хрватске државе 1102.