Политичка прошлост Хрвата 12

Извор: Викизворник

Одбрана од турске најезде[уреди]

Смрћу краља Лудвика II 1520 Угарска и Хрватска морале су тражити новога каља. Турска је помагала Ивана Запољу, ердељског војводу, а уз њега је пристала и Славонија. Права Хрватска већ пре Мохача сматрана је од Хабзбурговаца као претстража њиховим наследним земљама према Турцима, па су зато још пре Мохача у неким њеним градовима држали своје посаде. Стога, кад је Фердинанд Хабзбуршки истакао после битке на Мохачу своје право на угарско-хрватски престо хрватски великаши увиђајући да им је то још једини ослонац у борби противу Турака изаберу га 1 јануара 1527 за свога краља. Фердинанд се морао обавезати да ће бранити земљу држећи на граници 1000 коњаника и 200 пешака и да ће поштивати права и привилегије хрватског краљевства. Тако су Хабзбурговци добили хрватску круну; носиће је скоро 400 година.

У исто време, кад је изабран за хрватског, надвојвода Фердинанд биран је и за чешког и угарског краља. Тако Хабзбурговци почињу у XVI веку ослањајући се на своје наследне земље у Алпима да окупљају око себе у борби противу Турака народе средњег Подунавља. Са моћним Немачким Рајхом у залеђу они ће преко 250 година задржавати турску најезду, док је не сломе под Бечом 1683, не пређу у напад, потисну их преко Саве и Дунава и од ослобођених земаља не изграде Хабзбуршку Монархију онакву, какву ћемо је видети у XIX веку.

У страшној борби крста и полумесеца хрватске земље су биле крајина преко које се чете водиле и бојеви били. Зато ретко има земаља да су толико страдале од турске најезде као хрватске. После Мохача Турци убрзавају њихово освајање. Град за градом падао им је у руке; 1527 Обровац и Удбина, 1528 Јајце и Бања Лука, 1536 Славонија а 1537 славно брањени Клис са целом Хрватском јужно од Велебита. Упорно је брањена граница на Уни, али се концем XVI века и она почела колебати. За време ових освајања хрватских земаља не престају турски ратни походи у Угарску. Шест пута долазио је Сулејман Ввличанствени на Дунав упорно се борећи да завлада потпуно Угарском и да продре у Немачку. Немци су га задржали, а у последњем његовом походу бесмртно се прославио 1506 хрватски бан Никола Зрињски бранећи Сигет.

У другој половини XVI века од некадашње краљевине Хрватске, Славоније и Далмације остало је било врло мало. Видели смо да је Босна још пре доласка Турака разбила Хрватску ширећи се све до Уне. Турским надирањем довршава се геополитичко разбијање хрватских земаља. Падом Клиса 1537 угарско-хрватски краљеви изгубили су и последњи свој посед у Далматинској Хрватској. Турци су запосели целу земљу осим неколико приморских градова и острва што се склонише под млетачку заштиту. Хрватски културно-политички центар помера се из Далмације на север Загребу и Хрватском Загорју, још једином комаду слободне хрватске земље. Што су Турци више надирали у старе хрватске земље, у толико се и племство повлачило према северу или према мору. Ни прости народ није могао да издржи свакодневне турске нападе и бежао је куд је ко стигао. Страшно турско пљачкање и робљење из XV века настављено је и у XVII веку; народ бежи у приморје, узмиче Крањској, сели се у западну Угарску чак горе до Моравске. Пусте земље насељавају нови колонисти из дубина наших земаља. То је доба великих етничких померања од отсудног националног и културног значаја за Јужне Словене.

Већ смо подвукли важност насељавања тако великог броја нашег народа у приморске градове и на далматинска острва управо у време кад се преко Венеције обнавља италијанска офанзива на наш Јадран. Насељавањем новог становништва из унутрашњости наших земаља по опустошеним земљама Приморске и Посавске Хрватске у току XVI века извршен је нови етно-биолошки процес међу Јужним Словенима. Без сумње да је подвојени политички и културни живот Срба и Хрвата задњих векова пре доласка Турака стварао међу њима стално јаче разлике. Католичанство и западна култура код Хрвата, православље и Византија код Срба на истоку, чинили су своје. Што је даље од доласка на Балкан одмицало време све су се мање спомињали заједно, све мање има међу њима културних веза. Турска најезда враћа све на старо. Са новим колонистима који долазе из унутрашњости наших земаља, врши се поново културна нивелација Срба и Хрвата. Штокавци потиснувши чакавце и кајкавце, постају главни дијалект Јужних Словена и дају основицу за доцнији заједнички књижевни језик. Поново се мешају обичаји, начини одевања, причају се исте приче и певају исте песме, Ратнички брђани из рашких, херцеговачких и црногорских планина кад се селе у Славонију, Лику, Банију, северну Далмацију и Босанску Крајину, носе собом успомену на немањићку државу, култ Марка и Милоша. Они о том певају и причају са толико жара и толико спонтаности да њихови јунаци постају хрватски јунаци. Ствара се заједничка народна епика. Све ће то послужити нараштајима из 19 и 20 века као основица за изграђивање једне шире југословенске културне заједнице.

Насељавањем великих српских маса у срцу хрватских земаља, Лике, Баније, Босанске Крајине и северне Далмације, завршен је процес њихова разбијања, који је почела Босна још у XII веку. Панонска и Далматинска Хрватска дотад раздвојене политички, раздвајају се сад и етнички. Двојство хрватских земаља било је сад потпуно. Приморје ће се развијати у току будућих векова посебно од Посавине. Ова етничка разбијеност хрватског народа у новом веку биће његова најслабија страна, ометаће убрзавање народног културно-политичког јединства, онемогућивати јачу националну акцију и присиљавати Хрвате да због великих српских маса у својој средини морају да воде бригу о њиховим тежњама и интересима.

Подељен на три државе, хрватски ће народ да проживи неколико тешких векова. У Далмацији Венеција ће систематски радити на њеној денационализацији. Стари Латини постаће Италијани и културни утицај Венеције у појединим градовима биће тако моћан да ће они у почетку XIX века остављати утисак италијанских градова. Требаће жилава борба националних препородитеља док се скине италијанска маска са лица наших далматинских градова.

Остаци остатака хрватских земаља око Загреба ушли су после 1527 у хабзбуршку државну заједницу. Поред угарског утицаја јавља се ту сад и утицај немачки. На националној периферији, без јаког залеђа, изложен моћним страним утицајима, Загреб ће тек доцније да преузме на себе улогу национално-културног средишта Хрвата. У ово време он је седиште хрватског бискупа, хрватских сталежа н тврђава према Турцима.

Од XVI до XVIII века највећи део Хрвата нашао се под турском влашћу. Расељавања и насељавања измешала су, како смо видели, у то доба Србе и Хрвате. Та етничка помешаност довела је до културне нивелације. Хрвати под Турцима нису били изложени утицају италијанском као они у Далмацији или средњо-европском као они у Загорју; на њих делује наша патријархална култура. И та српско-хрватска патријархална култура са народним језиком, обичајима и песмом послужиће као основица и хрватском и српском пропороду у XIX веку.

Турским освајањем растурена је и црквена организација католичке цркве у нашим земљама. Манастири су опустошени, цркве попаљене, а високо свештенство измакло из земље. Остали су једино босански фрањевци као заштитници и чувари католичке вере не само у нашим земљама него и у целом Турском Царству у Европи. Сељачки синови, привикли на живот и обичаје, па и невоље свога народа, босански фрањевци су учинили неоцењиве услуге хрватском народу. Где год је био један њихов манастир на десетине километара около њега очувао се католички свет. Захваљујући њиховом вештом опхођењу са турским властима католици а е тим и Хрвати нису били потпуно искорењени у време, кад је Турска водила ратове са католичким државама тадање Европе. Ма да свештеници једне светске верске организације босански фрањевци су умели много боље него и један католички ред у нашим земљама да помире своје расно национално са универзалистичким своје цркве. Зато ће одиграти велику улогу у хрватском националном препороду.