Подне

Извор: Викизворник
Подне
Писац: Јаков Шантић





        Подне

Ми доље бјесмо на пјешчани жали;
Ваздух олован, тежак, пун топлине,
И смокве, мурве, наранче, маслине,
И поља житâ, све кô да се пали.
 
У густом хладу кокосових грана,
На жутој трави изгорјелој јако,
Ми смо сједили, заклоњени тако
Од грдне жеге и од огња дана.
 
Досадно муве зујаху са стране,
Слух нам је тиме већ уморан био, –
И тежак сумор у души се крио
Од истовјетности дуге, непрестане.
 
Ал' ти, храбрија, читала си нешто –
Пјесника неког. Ја те лијено прати',
Ни једне мисли нисам могô дати
И једва да те разабирах гдјешто.
 
Но, ја се пренух, чух стих овај један:
“Све мртво спава у подневном југу,
И дух, што пати, неће наћи другу
Утјеху, до тугу и умор биједан.”

“Бјежи с овог мјеста! Гле, овдје све
                                                   [мрије,
Све, па и љубав, – природа је пуста
Ту за бол и радост! ” И са твојих уста
Стихови шумљаху даље и силније.
 
Са мора вјетрић лагано долеће
И по маслинама треперећи паде;
Широко лишће смокве шумит' стаде,
Кô да и природа чу што пјесник рече.
 
И сâмо море уздахну и прену,
О жале пљусну, као да се буди,
И кô да буновно слуша, па се чуди
И нама и пјесми, и том смислу њену.



Извор[уреди]

  • Јаков Шантић:Сабране пјесме, Едиција Жива баштина, Свет књиге,Београд, и Институт за књижевност и уметност, Београд 2005., Приредио Синиша Тутњевић, стр. 56-57.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јаков Шантић, умро 1905, пре 119 година.