ПОГЛЕД
I
Идеали, чежње, амбиције, страсти,
Нада, осмех, радост и њени извори,
И све што човека поткупљује, мити,
Да корача, иде, креће се и бори.
Одвугло од влаге мутних, горких дана...
Нек престане живот и сви моји дани!
Ил' не, нека трају док их смрт не склони —
Док се мрак не спусти и дух ми сарани.
Све што је у мени — самог мене гони...
Ах, радо бих плак'о — али нисам жена!
А и нашто сузе кад болова нема
За пропале часе — минула времена.
II
Нов се живот јавља и ја њега здравим!
Ено га на гробљу мојих успомена!
Пуне су му руке и сласти и миља —
Смеје се и прича да је и он пена,
Коју ветар носи к'о лишће са биља...
Жељан сам осмејка ма и лажан био!
Само нек се младост пробуди и крене,
И остави места што их рад покрио.
Тражих негда људе — волео сам жене.
Сад блудницу волим — заноси ме јако,
Јер пољупци њени са уста румених
Упијају небо — позлаћују пак'о.
III
Уживања трају док крв ври и тече,
Мисао је болест заразна и стара;
Жена ничег нема сем тела и груди,
И моћ да привуче, заведе, очара,
И пелену скрије под девичне жуди...
Развалину доба снова и полета
Обавила пустош, заклонила тама —
Каткад уздах прође — празнином прошета...
Подижем будућност са својих осама!
У њој ће све бити мило и весело!
И топло, и љупко к'о узглавље њено —
Као коса, уста, врат, груди и тело.
