Повратак из раја
Облаче, амо! Прими ме на крила
И са мном доли спусти се у лету;
Хоћу да сиђем на стару планету,
Гдје ми је негда постојбина била.
Право ти кажем, хладна свјетлост раја
С вјечито истим сваки полет сатре...
Жељан сам земље и земаљске ватре,
Жељан сам људи и њихова краја.
Хајдемо дакле! Поноћње је доба.
Опрезно! Отац спава! Тихо, тише!
Прене ли, биће вике као кише,
И светом стопом згазиће нас оба.
Тако! Погледај, све даље и даље
Остаје небо и над нама ћути.
Стари се мјесец као лимун жути
И хладан поглед озго на нас шаље.
Мргодно лута просторима плавим,
Јер судба вјечно са небом га свеза...
Облаче, лакше, мене хвата језа,
Ја се све бојим да не стрмоглавим!
Многи су свеци поломили ногу
Слазећи људ'ма и њиховој стази...
Не врдај тако! Побратиме, пази,
С јауком да се не повратим богу!
Лагано! Тако! Сада могу и ја
Мирно цигару запалити коју;
Више ми мирис ове биљке прија
Но пјесме што их херувими поју.
С прамењем меким плавкастога дима
Најљепши сан ме походи и њише,
Овако душа спокојније дише
И лакше теку стихови и рима...
О плава госпо, што у густој свили
Косâ носите сњежне георгине,
Сад бих вам пјевô најљепше терцине
Кад бисте овдје покрај мене били.
Но ви у рају остали сте... Свети
Лежите мирно под божјим бехаром,
Док златни стражар у руци с ханџаром
Бдије и све вас држи на памети.
Ја знадем да вас вруће чежње море
И криво вам је што ко уз вас није,
Јер ваше срце још младошћу бије
И ваше усне у дрхтању горе...
Облаче, какво то лепрша јато?!
Чудесна свјетлост са крила му гори
И расипа се као метеори,
Као звијездâ раздробљено злато.
Ово су душе невине милоште,
На позив оца што се у рај селе...
О златне тице, понесите вреле
Поздраве моје плавој госпи!... Јоште,
Гле, неко амо као вихор хрли.
Луцифер! Онај с ким се свети носе!
Он дивну жену, чије златне косе
Вијоре, ено, снажном руком грли.
Крила му пламте као пламен ватре,
А страсан смијех на лицу му титра;
Небу се кеси и рука му хитра
Кô да би хтјела да звијезде сатре.
О ти што ропћеш против сунца сјајног,
И жудно береш, пун паклених машта,
Најљепше руже из божијих башта,
Како си сретан у проклетству Трајног!...
Облаче, слушај, већ се вјетри гоне,
Већ чујем како ударају близу!
Погледај, ено, у дугоме низу,
Планине стреме, за врх мјесец тоне.
Ево нам земље! Кô пожара пламен
Пење се сунце све више и више,
Сав исток трепти од пурпурне кише
И раних магла црвени се прамен.
Каква љепота! Градови и села
У безброј боја трепере и руде;
Пјевају шуме, танке свиле блуде,
И лептир кружи ријеке и врела.
Слушај! Већ ено свијетла и чиста
Молитва рана са торњева звони,
И кротки народ у прах челом рони,
Хвали и слави свето слово Христа.
Како ћу сада, при рођењу зоре,
После тисућу поздравити љета
Велики олтар гдје кандила света
Љубави оштре трепере и горе!...
О плава госпо, како ми је жао
Што овдје сада ми комшије нисмо!
Ја бих вам одмах написао писмо,
И уз то букет камелија слао.
С почетка, знадем, ви не бисте хтјели
Ниједним знаком показати воље,
Но кашње, госпо, све би ишло боље,
И ви би са мном и пили и јели...
О, што вас господ тако рано узе?!
Али ја знадем, кô давних времена,
Још земља има кротких Магдалена,
Очију сјајних с флором топле сузе...
За молитве им с Побожношћу строгом,
И ја ћу тешки крст подићи на се...
И мене моја љубав ће да спасе
Од гњева божјег... Сад, облаче, збогом!