Платно били зава и невиста,
Зава била, а невиста блида.
Заовица неви бесидила:
„Невистице, по богу сестрице,
Ниси блида ти у мајке била, 5
Ти ублиди откад к мени дође:
Што ублиди, драга нево моја?“
А невиста зави бесидила:
„Заовице, драга душо моја,
Нисам блида ја у мајке била; 10
Је ли вира и бесида тврда,
Све ћу теби, секо, казивати.
Немој казат нашој старој мајци,
Јер мајка ће мом драгу Ивану,
А Иван ће мени осић главу.“ 15
Заовица неви бесидила:
„О невиста, дража од очију,
Вира ти је и бесида тврда!“
Привари се млада невистица:
„Секо моја, драга душо моја, 20
Кадно скоро ја сновала свилу,
Три сам пасма свиле помрсила,
Од онда сам млада ублидила.“
Она своје покупила платно
И однила својој билој кули. 25
Ја ну заве, сам је бор убио!
Она зове своју стару мајку:
„Ој старице, моја мила мајко,
Камо сриће од бога драгога,
Да с' ти нашег Иву покопала, 30
Нег што си га млада оженила!
Ено кује, проклето јој било,
Кад је скоро основала свилу,
Три је пасма свиле помрсила,
Од онда је она ублидила.“ 35
Ја ну старе, сам је бор убио!
Она зове свог Ивана сина:
„О Иване, мој једини сине,
Камо сриће од бога драгога,
Да сам тебе прије укопала, 40
Нег што сам те оженила рнлада.
Ено кује твоје вирне љубе,
Кадно скоро свилу основала,
Три је пасма свиле помрсила;
Од онда је она ублидила.“ 45
Ја Ивана, однили га ђадри!
Вирну своју љубу дозивао,
Ћордом ману, осиче јој главу.
Кад ли мртва глава проговара:
„О невиро, нигди те не било, 50
Нигди била нити што добила!“
А Иван је бесидио мајци:
„Ој старице моја мила мајко.
Ти посади суву дриновину:
Кад ти она озелени, мајко, 55
Тад ћу и ја млађан дому ђоћи.“
