Писмо Питеру Хандкеу

Писмо Питеру Хандкеу Писац: Славко Перошевић

  ПИСМО ПИТЕРУ ХАНДКЕУ

Теби чијем перу богови се диве,
Чи’ ум блиста јаче, но свјетлост комете.
Теби сине древних германских земаља,
У којим су никли, Бетовен и Гете.

Теби кога славе богиње и музе,
И ловором ките неумрла дјела,
Моја српска душа, ово писмо пише
Из једног далеког и маленог села.

Док јесењи вјетар, лишће с’ грана кида,
И хук докле слушам, набујалих вода,
Рекоше ми да си, добио „Нобела”
Пријатељу дични, мога српског рода.

Озари се душа и задрхта срце,
Као пред олујом остарјели бријест.
Одавно ми није, у беспућа ова,
Долазила дража и милија вијест.

Ја знам да те данас величају многи,
Под ногама твојим, цјела је планета.
Ал’ у име српства, захвалност ти нико,
Не може изразит ко’ епски поета.

Од пјесника епског, захвалност ти нико
Не може исказат, силније и јаче,
Јер кроз епско перо, већ хиљаду љета
Србинова душа на папир се стаче.

Кроз вјекове дуге, то је перо било
Свједок наше славе и свих катастрофа,
Па сигуран буди, да сво’ српство данас
Стоји иза ових ријечи и строфа!

И знај да јачину, ових епских рима,
Неће никад скрити, заборава тама.
И за петсто љета, сва српчад ће знати,
У злу и у патњи, да си био с’ нама.

Крст на своја леђа, ти носиш од тада.
Због нас Срба многим, постао си мета.
А истина што си, предочио свјету,
Слугама ђавољим, и дан данас смета.

Пљували су на те’ Србомрсци разни.
И био си због нас’, „Персона нон грата”
Али Бог са неба, указа ти милост
И отвори широм, бесмртности врата.

А ја пјесмом овом, емоција пуном
Желио сам само, господине Хандке,
У име свих Срба, да ти кажем с’ душом
„Бог нека те чува “ – „АЈНЕ ГРОСЕ’ ДАНКЕ”!

(октобар 2019.)