Петао и дпаги камен

Петао и дpaги камен
Писац: Езоп, преводилац: Доситеј Обрадовић

Басну је написао Езоп а Доситеј ју је превео и написао наравоученије.

Пепао, чепркајући, нађе многоцени дијамант. Хоће да га изе, не може, није за јело. Taдa почне говорити: „Штета, овака лепа ствар, а ништа не ваља! Волио бих ја наћи једно зрно јечма него хиљаду оваких блистајућих камења. Сад видим да су људи без памети, који толико маре за једну вешт што нит се да изести ни попити.”

Наравоученије

Драги камен овде значи мудрост и науку, а петао и његово говорење представљају онога који ништа не почитује разве што је пријатно његовим телесним чувствам. Султан Омар, обладавши Александријом, ужасне се кад види ону славну библиотеку, за које су гречески цари милионе потрошили и| коју сва учена Европа никада без велике жалости не спомиње. Султан упита своје дервише стоји ли што у толикој сили ћитапа шта у алкорану нејма. дервиши, паметни ка' и он, одговоре: „јок, како би стајало? А шта у алкорану нејма?” Онда он намах заповеди: све те књиге на ватру! И тако је и било.

Ево, браћо, жалосно и плачевно состојаније глупости, слепоте и варварства! Оно о чем су се прекрасни, просвештени умови неколико хиљада година трудили, све у огањ! Шест месеци све народње бање с оним књигама су затопљавали за које би данас премудри Инглези све индијско драго камење као толико песка дали. „Δεινόν η άγνοια! και πολλών κακών ανθρώποις αιτία, πάντων ώσπερ αχλήν τινα καταχέουσα τη δε αλήθεια αμαυρσύσα και τον έκαστον βίον επισκιαϚούσα: Бедно је невјежество, и многом злу људма виновно, на све као маглуштину неку просипљући, истину очерњавајући и свакога живот потамањавајући!”

Каково чемерно и скотско сложеније мора бити у таковом човеку, или боље да речем нечовеку, који на свет разума мрзи, без којега је иста словесна душа слепа и у всегдашњој тами и мраку живи! Ништа друго није вредно никаква човека до толиког безумија довести развје само и једино сујеверије. А како ово не смета, свака словесна душа природно жели што добро чути и научити, уразумљавати се и просвештавати. И колико се већма просвештава, толико више свет љуби и к њему се ташти, зашто је и сами господ бог свет невечерни, по оној речи пророка: „ Одјејајсја свјетом јако ризоју”.

Извори

Антологија српске књижевности [1]

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Езоп, умро -560, пре 2584 године.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Доситеј Обрадовић, умро 1811, пре 213 година.