Пауци/II

Иво Ћипико

Пауци

II

◄   I

Пауци   ►

II

Неколико дана иза Илијине смрти, газда Јово пошаље Ради позов у коме га опомињаше на исплату дуга. Те позове разашиљао је газда обично дужницима кад је хтео да дуг чим прије од њих утјера, а садржином, обликом и самом хартијом сличили су ти позови судбенима.
— Синко, позвао сам те — вели му кад га угледа пред собом, — да рашчистимо рачуне... Мислио сам да ћеш сам к мени доћи... Знаш, стари узимао је кад гођ је хтјео, а ја давао... Али треба и враћати...
Газда преврће листове дужничке књиге, тражи:
— Видиш, нису плаћене ни камате за лањску годину. Оно што ми је покојник дао о Светој Кати једва је залегло за дућански прекогодишњи дуг, а послије опет узимао је сијено ... Ти знаш читати? —упита газда.
— Знам нешто срицати, и то штампано ...
— А гдје си научио?
— Учио сам; показао би ми друг по које слово, па бих га урезивао, у планини, у кору од стабла, док бих га утувио, па тако удри данас, удри сутра, нешто научио ...
— Драго ми је што знаш... Ето, види сам!... —и узевши књигу у руке донесе је Ради пред очи.
— Не знам ја у ту књигу ништа! — вели Раде сагнувши се нада њу, па, погледавши газду, застиди се.
— Гдје је то? Не знам ја ништа, већ како ти урадиш...
— Треба, синко, да се снађеш, да се бринеш, ти си сада старјешина у кући... Па, ако се ти не побринеш за кућу, ко ће други? А колико ти је година?
— Пасем двадесет и четврту.
— Ето, пунољетан си!... Ради, буди поштен и штеди, могао би с временом и извући се из дуга... А што ћу ти ја? Стари је оставио за собом силу дуга: купио оне земље; молио ме и молио, па, да му будем при руци, попустих... Послије ми, бога ми, бијаше жао, али која вајда: ствар свршена, поговора нема! А баш неки дан срачунао сам све: има око хиљаду и осам сто талијера дуга и нешто ситнежа; ту су урачунане: сијено, камата и дућанска роба све до данас...
— Чудо! — измаче се Ради.
— Није мало, не .... Али скупи се, синко; а ти, ако не будеш узимао, нећеш ми ни дуговати. ... Ето, зато сам те звао, да се знаш владати.
Путем Раде размишља о дугу:
— Сила га се божја накупила, нећеш нигда крају! Истина, примакло се са имањем; земљом најживљи је у селу; изашло је на очеву али која вајда? Па како да обради сву земљу? Треба силу трошкова, туђи посленици скупи, и све поскупило. Сијено са ливада тек да залеже за благо зими; козе, што су најберићетније и најиздашније за сељака, забранише, а духан плаћају као ни себи ни своме. Плати порез, шумске глобе, пољске и друге, па никада крају... „Али ипак претурила би се година, и лијепо би се живило” помисли. „Да, лијело, да не усрну покојни отац у дуг”
Жена му рађа мушку дјецу: двоје их је, два сокола. Вриједна Божица и милокрвна, мајка као душа, а Цвијета с Павлом смирила се, и за њу вели човјек:
— Није но као крух што се једе ...
У тим мислима иде поред својих земаља и не може да их се сит нагледа; поносит је њима, и, док их гледа, чисто заборавља и на дуг и на свакидање потребе.
Још лежи, отпочива пуста, али кад је божје сунце загрије, а већ је на домаку, бог ће благословити тежачке труде, земља ће се окитити, сјараниће се са сунцем и кишом, оплодиће, и родиће обилатим плодом.
— Биће круха, — помисли Раде и превише... па куд ћеш даље?
И, занесен том мишљу, прелази, скачући с камена на камен, хитро преко газа набујале ријеке, што данас јаче но обично хучи.
Неосјетљиво наступи прољеће, пробуди опочинулу земљу и оживи разговором планину над селом.
Раду прво прољеће иза очеве смрти понесе надом. Обилазећи своја поља, премишља и рачуна колико ће користи имати, и што продати и уштедети, да газдајовина част даде.
Продаће сувишак блага за које преко зиме недостаје сијена, а свога сијена неће продавати. И зимус, ваљда оно исто што је јесенас отац продао у бесцијење, мораде од газде за скупе новце куповати.
А година, по свему изгледа, понијеће добро, и гледајући на своја жита, поноси се њима:
— Бог ће дати, па ће све добро бити!
...Али у мјесецу мају побијелила једне ноћи планина над кућама, а другу ноћ разведри се: осу се мраз и смрзну и махом уништи усјеве. Сварена, погнуше врхове ка земљи бијела жита, а кукурузи као да се боје сачекати сунца. А кад свијетло прољетно сунце диже се, указа се настрадало, пусто поцрњело поље као јесења стрњишта. И Радину наду, понос и весеље однесе једна ведра ноћ и прољетним сунцем обасјани дан.
Али Раде не клоне; одмах настајних дана поче преоравати наново земљу да је засија. Болило га у души да земља цијеле године нероткињом остане, кад божје сунце тако лијепо грије, па мораће да је оплоди. И оре, иако није земан томе. И лемеж задире у земљу и пада у бразде пуно сјеме.
Једнога јутра Маша га нађе на ораници; одавна се није с њиме разговарала, па га се зежелила и пролазећи ондје сврне к њему. Нађе га замишљена и забринута, не разговара ни са сувезником, и док сувезник чврсто плуг држи, он обилатом, пространом руком нашироко сије и, сијући, Маши се чини да о нечему премишља.
Кад угледа Машу, зачуди се, па му остаде сјеме у шаци.
— Сврнула сам с пута, — вели Маша збуњена— да видим што радиш...
— Ево, губим вријеме ... — вели Раде.
— Није земан радњи, надовеза сувезник.
— Али сувезниче, да побранамо!
Привезаше брану, па почеше с једнога краја. Раде потрбушке леже на брану, сувезник боцну дешњака и волови повукоше. Раде лежи, руке и ноге испружио, па му се по земљи вуку, притиснуо узорану земљу да њоме семе покрије, а приљубио се уза њу као да је хоће да обгрли и својим животом загрије; сунце му упрло у леђа — грије га.
— Гледај божјег бика! — вели сувезник Маши, што с њиме упоредо иде, показујући на Раду.
Маша се збунила: учини јој се као да сувезник погађа јој мисли: — Како би она радо легла на брану уз Раду и с њиме цијели дан на сунцу бранала! — и никако да са Раде ока скине.
Кад приђоше крају, Раде се диже са бране; сувезник се забави око волова.
— Маша приђе Ради.
— Гдје си ми ти? — вели му.
— Забавио се у послу, — одговори Раде и, узевши груду земље, мрвљаше је у руци. — Сувотна је, бог зна шта ће од сјемена бити? — и баци је настрану.
— Никнуће, — вели Маша — из твоје добре руке, да тврди камен сијеш ....
— Ко вели? — насмија се на њу Раде и, погледавши је низ тијело каза: — Зар си што осјетила?
— Ништа... али није сигурно до тебе... јуначе мој!
Претрже им разговор сувезник, јавивши се Ради, а у то бане и Божица, Радина жена, са ручком. Маша погледа Раду и поздрави.
— Остани са нама, вели јој сувезник.
— Остани, нуди је и Божица па ћемо заједно...
Али она не хтједе, извињава се да не може, да је човјек код куће чека.
Настајне недјеље поп Вране преко велике мисе држи проповјед, љути се на окупљене шугаве овце; а да се није преварио у своме суду, најбољи је свједок прст божји, који је у невријеме послао снијег и мраз да их опомене и на прави пут приведе. И проповједа даље...
Али, наједном, опазивши на дну цркве Раду уз Машу, прекиде и полети ка њима.
— Живине! Јесам ли наредио да мушки стоје обашка од женских! — стаде га вика, и, љутит, гурну Раду устрану.
— Не гурај се! — вели Раде.
Али поп Вране, као да је побјеснио, насрће на њ:
— Воле један, ја ћу ти рогове стући! — понавља више пута.
Раде осјети како му крв у главу долази и магли му се пред очима, али издржа; шкрипнувши зубима, савлада се и мирним кораком изиђе из цркве.
Иза велике мисе, разилазећи се, свијет шапори о Ради, али нико ни цигле ријечи не рече попу Врани; он је господар у цркви, па може како хоће!
Поп Вране, кад кући дође, премишљајући о ономе што се у цркви догодило, зажали у себи што није могао уздржати се.
Јутрос Маша му чисто казала да воли Раду мимо цијели свијет, а кад њега не би тако волила, ех, тада се не би ни њему отимала. И, гладећи му дебелу руку, смијала се оним своди разузданим смијехом који попа Врана јача и дава му наде да ће га ипак Маша једном завољети. Знао је да је Раде њезин јаран; знао је то по шапорењу у селу, и наслућивао по њеној исповједи пред њим.
Онога дана, у цркви, кињио се борећи се сам са собом. У одблеску разних боја од стакала на прозорима, у оној тајанственој прошарици, клечала је жена пред њим, исповједајући се. Гледајући је пред собом, бранио се од напасних мисли и силио се да подаде исповједи свети значај, да је пред собом гледа као сваку другу жену, али није никако могао. Расијано, без реда, бесвјесно насрћу на њ прости, човјечји осјећаји и отискују оне туђе, научене, што се силом намећу и ради којих се толико у животу кињио...
Радознао, пита је је ли с другим гријешила, а кад жена признаде, навали упитима: — Је ли тај човјек јак, здрав, млад? Гријеши ли с њиме често, на који начин, на којему мјесту? — И хиљаду других ситница, на које упите жена тешко и муцајући одговара.. .А он у томе трагању осјети зачас неисказану сласт...
Али када стаде да је свјетује да већ не гријеши да се од гријеха очисти и да обећа да неће већ чак ни пожелети туђега човјека, жена сагне главу.
— Што мислиш, биће ти тешко?. Зар нећеш моћи одољети?
— Да, тешко је то... — одговори жена.
— Знам да јест! ... Али, зар мислиш да је теби самој тешко прегорети се? ... Да знадеш како други трпе! Прегори се, и у томе наћи ћеш утјехе, отјерај од себе гријешне мисли... покај се! ... Кајеш ли се?
— Кајем се! — рече жена и зајеца.
— Кај се, као што се и ја кајем! ... И прегарај се, као што се и ја прегарам!... Скруши се, јер „скру— шени и понизни доћи ће пред лице божје”!... А све што на спас душе урадимо, никакова је жртва прама жртви нашега откупитеља ..... И не гријеши, жено, ни мишљу, ни дјелом!... — И што даље говори, његове ријечи долазе мекше и питомије...— А опрости и мени ако сам те гдјекад саблазнио, као што и теби бог, преко мене, жено, опрашта... Опрости ми!
— Бог да нам прости! — рече у плачу Маша к крене низ цркву.
Попа—Врана, гледајући за њом, сузе облише прекрсти се и још дуго, клечећи и молећи се богу, остаде у исповједници.
...Раде се лако одљутио: он је повратит, а и сјетит се, и други га тиме тобоже прекарају, веле:
— Поп је пизмен на те, ради Маше.
„Али, ето, какови су ти божји свештеници” премишљаше, „ради свога неваљалства наваљују на добре људе. Будала! Као да је мени Маша памет однијела као њему... Нека му буде податнија, нека се, ако, је воља, поведе за њим: могла би, поводљива је од нарави. Али што га има с њиме? Маша ријетко када му и треба”. Погдјекад, истина, понесе га ум за њом, занесе се; али, ако му није на дохвату, прође му... Гдјекад, кад је згода, загрије се и замијени је са женом; оно дође некако... па је тога часа слађа од ичега на свијету; гдјекад пак, чисто обе жене су му у вољи, те му је тешко лучити једну од друге.
И Раде бијаше по свему заборавио на увреду нанесену му у цркви. Али једнога дана, кад је у вароши био, зовну га из дућана газда Јово и, увевши га у дућанску писарницу, упита га што оно бијаше са попом Враном. Раде исприча, а он га тада наговара да попа суду тужи, и вели му:
— Ако ћеш да будемо пријатељи, тужи га!
Раде шалабаза, забацује, али му не помаже. Газда вели:
— Ти од поштена соја, па да те оно бодулче попа срамоти пред људима!
Раде у неприлици сјети се:
— Тешко је, господару, с њима парбити се! ... Бојим се навалиће на ме трошкове... па ко ће и свједочити проти попу?
— То је моја брига! А и трошкове ћу платити; довешћеш адвоката из града... И њега ћу платити ... Само ти ради у своје име, чујеш, да се не гласа о мени ..... нити да ја пред свијетом улазим у што ...
Раде се чуди што се газда Јово оборио на попа Врану: оно јест, раније били су душмани ради тога што поп завргну сеоску благајну, али откада се говори о некој слози између лацмана у вароши, за коју говораху да ће бити од велике користи тежаку, — помирише се. Но луди у то не вјерују, чини им се да се лук са очима не може сложити, а зна се да од господе никада сељаку користи, па се боје сада, кад се сложише, да не буде и грђе но што је досада било.
Али ипак мора да има нешто! Ето, у здравље слоге, у опћини су два присједника кршћанина; и вију се двије заставе, око којих води се жестока борба ради положаја: ради се о томе која мора бити засађена са десне стране — или она хришћанска или пак она кршћанска!... О томе премишља Раде путем и док му један писар из чаршије слаже тужбу. Потписа тужбу својом руком и понесе је на суд.
...Бијаше тужбу свргао с памети, кад му уручише позов. Тек сада збуни се; чисто му жао... Што му је поп учинио? Није га ударио, није га ни у чему ни оштетио, а шта му се мари за бесједе? Биће да му је притужило када се онако разљутио на њ! Али како ће да не иде на парбу? Газда Јово биће поручио по адвоката, и припријетио му и прекјуче, кад га је у вароши видио, да никако не опрашта попу, ако ће да су пријатељи; а он већ знаде како је кад ти је газда пријатњљ, а камоли кад ти је душманин!
Ево, натраг неколико дана, одсјече главу Радивоју, сину Војканову, што му пијан рече да му увијек по штогођ од наднице закида. Не само што га је тужио суду, већ довео адвоката из града, онога чија се бесједа у суду најтеже зарезује, и бијаше Радивој осуђен на затвор. Пали и големи трошкови на њ. Срећа, те неће имати одакле да их плати!
На расправи адвокат попа Вране, доктор Пилић, чуди се што се ово догађа у новије доба; тога прије ни у сну није било. У боља времена, кад би млађарија издалека тек назријела свога пастира, дочекала би га стојећке, прихватила се руке и почитала га, а ево сада што смо дочекали: да једно голобраче усуђује се тужити свога духовника, челик—домољуба и народнога добротвора.
Попу Врани сигурно није било на уму да у божјем храму, у којему је он једини господар, никога срамоти, већ да посавјетује заблудјелу овцу, данашњега тужитеља... Позива се најпослије на законске прописе и моли да суд ријеши туженика... За накнаду, дангубе, дневница и путнога трошка тражи сто круна.
Радин адвокат опомиње свога колегу да се држи ствари. У овоме послу нема посла поп Врана као пастир повјерених му оваца, већ сматра се од суда као сваки други смртник. Је ли или није он својим поступком увриједио тужитеља? Да, јест! То су нам малоприје свједоци исказали, и потпуно потврдили наводе у тужби, дакле, прама томе, туженик има да се осуди на прописане казне и исплату парничких трошкова. Тражи, као и колега, у име накнаде, дангубе, дневница и путнога трошка, сто круна.
Раде слуша свога адвоката и чисто се стиди: жао му што се уплео без своје воље у господске после и, не сачекавши осуде, оде из суда.
Судац прогласи осуду: Поп Вране осуђује се на два дана затвора, односно на глобу која тој своти одговара. Његов адвокат проти осуди положи уток на старију власт. И старија власт уважи уток и ријеши тужбе попа Врану и све трошкове свали на Раду. Па кад попови пријатељи из града брзонјавише о успјеху, попов слуга заслави у оба звона на цркви, таман као оно неке године кад се помолише на последњему савијутку бискупске кочије што вожаху пресвијетлога у пастирске походе.
А и поп Вране одржа задану ријеч дату пријатељима и знанцима, да ће учинити добар свечани ручак ако остане прост од тужбе. И требало је то да учини, јер се пријатељи живо заузеше да од казне ријешен буде.
На ручак позвати су сви околни жупници и неки фратри из манастира, два калуђера, начелник, газда Јово и један опћински присједник. Мјесни учитељ није позват што у политици није сумишљеник попа Вране, већ припада другој странци, која је антиклерикална, а газда Јово и калуђери позвати су, иако нису сумишљеници, и чак су, по мишљењу попа Вране, чланови другога народа или изроди — ради блажене слоге, која је по читавој земљи одјекнула, па и да амо допрла.
— Треба доказати да ни клерикали нису слози противни, ако је та слога на корист овога напаћенога народа, — мишљаше поп Вране.
Званице се договорише да се сјате на одређеноме мјесту, па скупа да појашу до попа Вране.
Пред друштвом јаши фра—Јосо на бијесноме вранцу и држи тробојну заставу у руци, а за њим поредаше се фратри и два калуђера; фратри су у црвеним народним капама: хоће да изненаде попа Врану, који у свакој народној згоди на тај начин даје одушка своме , домољубљу.
Пољем влада омара, а затегла суша, па од прољетос настрадала од мраза жита не помогоше се: кукурузи тек што се држе, а празно класје бијелих жита стрши увис, као да тамо помоћи тражи, кад изгладњела земља у најљепше вријеме изневјери. Цврчци, такмичећи се, помамише се, као за инат љетној тишини, а заморени сељаци, неки с омотаним пешкиром око главе, одјевени љети као и зими у сукно, измичу се испред бијесних коња устрану и, у знак поздрава, капе се дохватају. Чуде се куд ће ова сила фратара, један бјешњи од другога. Али јахачи не обазиру се на пјешаке, већ на догледу цркве разиграше коње, такмичећи се ко ће прије стићи. Добри коњи, али боља од свих бедевија младога калуђера, оца Лаврентија: одвоји се од осталих и заграби...
Поп—Вранину слузи зазор што бедевија к цркви прва стиже, те однесе барјак, па, кад стигоше, вели фратрима:
— Што је пустисте испред себе? Свугдје је мушко штиманије!...
Разјахаше, а коње повађају комшије, што се, радознали, окупише око куће чувши звеку звона и пуцњаву прангија.
Званице се љубе са попом Враном и честитају му на побједи кршћанске љубави над мржњом, и прије ручка испише по чашицу ракије.
Уто дође и начелник, газда Јово, са кочијом до испод куће; с њиме је у кочији дошао опћински присједник, варошки крчмар који је због слоге у опћинску управу ушао и само ради ње данас се жртвовао да и газда—Јовом дође, јер друкчије не би дошао, јер још њихови стари нису били пријатељи.
Газда Јово задихао се и заморио идући Пјешке до куће, а да се не замјери клеру ни једне ни друге Вјере, није сакупљене свештенике поздравио ни са „Фаљен Исус” ни са „Помози бог”, већ рекавши: „Добар дан, господо!” одмах сједе. Погледа по друштву: нико ни ријечи! Неки од фратара не познају лично газду; познају га тек по имену и гласу, али неће да му пођу у сусрет да га поздраве; мисле, треба да он то први уради: црковна власт је тежа од свјетовне! Поп Вране разби лед, па га представи и — руковаше се нови знанци.
Гости у кући осјетише врућину; низа дебеле образе газда—Јова циједи се зној, махом купи га рупцем, стога домаћин поведе друштво у одгојак до куће, гдје је, на отворену, зрачније и угодније но у кући.
Трпеза, за коју посједоше, удешена је нарочито за данашњи дан, између дрвета, у прошарици.
У челу стола посади поп Вране старога фра—Јеру, големе, кратке шије, ћелава, коме су и сами прсти на руци претили; о десну му сједи газда Јово, до њега стари калуђер отац Дионисије, оштра дугуљаста лица и живих црних очију, па млади калуђер; с лијева, пако, фра Анте, приморац, доктор црковнога права, а осталих њих десеторица поредаше се по вољи.
Маша, коју је поп Вране позвао да спреми ручак, донесе чорбу. Од некога дјечка узела је нову црвену капу и ставила је нахеро на главу. Њој то личи, па се гости весело насмијаше, а поп Вране не може ока да с ње скине; и, гледајући је, часом заборави на госте, и његове строге црте лица попуштају мекшим цртама, чисто питомијим.
Једући, друштво помало разговара, претргнуто, обично. :
Дебели фра Јере гледа како доктор црковнога права узе кришку пршута вилицом и на тањиру реже га ножем; то он не може да поднесе: једи се у себи, и очи му једнако тамо замичу.
Најпослије, приморско вино развеза језике, а након печене јањетине пије се боље. Код шампањца фра Анте диже се да наздрави свечару. У прошарици, док говори, погдјекад одбљесну се у сунцу наочари. Док се диже, фра Јере гурну старога калуђера оца Дионисија што до њега сједи и вели озбиљно:
— Видећеш сада какових говорника има у нашему светому реду!
Доктор погледа по друштву и поче да говори:
— Мисао — вели — дошла ми је у памет овога часа у овоме зеленоме одгојку. Нашега свечара могу да присподобим ономе големоме храсту, што га сви у овоме одгојку видимо, — и показа руком на њ, — око кога обавио се бршљан и окупили се закржљали храстићи; души га бршљан, испија му сок, као да би хтјео да му запријечи раст и полет у свијетлије сфере, рекао би, обрваће га; али храст се не да: надвлада све запријеке, и, ширећи се, осваја све више свјетлост и висине, а душмани остају у тмици, да испаштају своје гријехе. Тај храст, браћо једнога народа двају племена, није нико други него наш свечар, узор—свештеник и домољуб, поп Вране, а бршљан и закржљали храстићи, његови су душмани... Дакле, нека га бог поживи!
Друштво одушевљено прихвати здравицу, млади калуђер запјева „На многаја љета”, али пјевајући остаде сам, и ућута, јер фратри надвладаше својом пјесмом: „Много лита сритан био!”
Кад пјевање престаде, газда Јово вели, онако као да му је онај час на памет пало:
— Колико сам оној будали Ради говорио да одустане од тужбе, али што влах уврти у главу, не би нико, ни бог! Гдје ће сврака соколу нахудити?
Поп Вране ногом испод стола очепи фра—Јосу и кришом се у хитњи погледаше.
— Поквари се народ! — јави се фра Дане, јак, прикладан човјек, чије црне очи блудиле су некамо неодређено, а биле би врло лијепе да у њима сјаше искра сазнања. Он то рече онако из обичаја, и не мислећи на оно што је рекао.
Али други прихватише његове рјечи као једну мисао.
—Тако је! — потврди дебели фра Јере. Није више наш народ оно што је негда био, а било је то друкчије и док сам ја по жупама наставо. Био је тада наш народ, што но ријеч, голубиње ћуди и дјевичанске природе. Кад би видио свога жупника, дочекао би стојећке, скинуо капу и љубио из почитања у руку. Истина, било је и тада и лупежа и хајдука, али што ћеш? Крало једно другоме, и клали се међу собом! Али са својим жупником, пастиром, били су умиљати као јањци. И у кући не би се изјело бољега залогаја да не би њиме понудио свога фра—Јера... Ах, да, друга су оно времена била! ... А како је сада, то ви млади знате, де, реците! — и насмија се фра Јере, а округло лице дође округлије и свјетлије. Па, подвивши главу, спусти му се потиљак и — узригну му се.
Извади из широкога фратарскога рукава кутијицу, промућка чашом и усу у њу из кутијице крцату жлицу бикарбоната, промијеша и испи надушак.
— Ово је света ствар! — вели оцу Дионисију.
— Хоћеш ти једну жлицу?
— Мани, бога ти, то је отров! — окоси се отац Дионисије; љутио се, јер га је помео у здравици коју је у памети слагао да је изрече као православни свештеник свештенику латинске цркве.
Доктор црковнога права, љуштећи јабуку, потврди фра—Јерине назоре углавноме, али се њему чини да исквареност у нашем народу још није ухватила маха, али бојати се! — И послиједи јачим гласом: — Лажни либерали шире се свугдје... Криво схваћена култура наше интелигенције продире у народ, упропастиће га; зато ми, свештеници једне и друге вјере, имали бисмо народу предњачити добрим примјерима... Дакако, хоће се добрих дјела, а не само ријечи.
Млади калуђер испитљивим, радозналим погледом погледа на попа Врану; и фратри загледаше се, али ипак побегенаше доктору.
Газда Јово опази да наш народ није баш рђав, није изображен, нема школа, још је дивљи, — треба га просвијетлити!...
— К просвјети допринијеле би и сеоске благајне свој дар, а оне ће му и онако помоћи, — опази поп Вране и кришом погледа у фра—Јосу.
— Дакако да хоће, — потврди газда, докучивши куд шиба поп—Вранина Бесједа, па му паде на памет колико шкоде му је зимус нанио, купивши сијено за дружинаре благајне, а ради ли он то из доброте срца или за коју другу сврху? .. .
Уто изнебуха диже се отац Дионисије. Друштво напито, пробављајући, упре погледе у њ; његова прогрушана брада дрхти, а очи живо продиру ондје гдје их унесе.
Наздравља попу Врани као поштену човјеку, дарежљиву, пријатељу народа; његово је мнијење: ко није поштен човјек, није ни добар свештеник; зато нека бог поживи поштењачину попа Врану, данашњега свечара.
Овога пута узвик „живио” јачи је; млади калуђер у заносу опет отпоче „На многаја љета”, али друштво преврну и оте „Много лита сритан био!” Отац Диони сије очито се љути: ето, бар на његову здравицу могло се отпјевати српски: „На многаја љета”...
Кад се занос слеже, диже се поп Вране, уозбиљио се, гриска доњу усницу, и подвојак му се нарозао. Захваљује предговорницима. Зна да изречене здравице у његову славу не иду њега као човјека, него као сина заједничке нам напаћене домовине, над коју се надвиле црне облачине да је угуше... Нашу истргану домовину можемо упоредити црној кукавици—удовици, рашчешљаних коса, коју свако може да кињи... Али она не боји се страних душмана, већ је душа боли кад види своје властите синове које је својом крвљу одгојила и — издржава их, где је издају и од ње се одмећу; има наша отаџбина и челик—домољуба и поборника, којих требало би да се данас из захвалности сјетим; али то овога часа испуштам ради наше слоге, јер сам и ја и моји сумишљеници „за слогу добрих у добру”, дјеца једнога народа двају племена и, у славу наше красне домовине, испијмо наше чаше наискап и запјевајмо „Липа наша домовино!”
Први фратри, а пред њима фра Јосо, дигоше се. Газда Јово, тежак, оклијева, а отац Дионисије погледа у младог калуђера и — диже се.
— Капе доље! — загрми фра Јосо. И ви тамо! викну сељацима што су мирно уоколо стали и буљили у друштво.
— Биће да ће се помолити богу, да му зафале на обилату ручку! — вели један од сељака, скидајући капу.
И заори се пјесма из свег гласа, снажно, заношљиво.
Газда Јово прати пјевање у памети, јер никада не пјева. Рукама опро се о сто; блиједо, набухнуло лице продужило се и уозбиљило, као кад неко претеже у један мах неоправдани, разуздани смијех. Кукаст нос спустио се, а очи звјерају, али у таквоме стању остаде само за час, па, како пјесма престаде, лице задоби свој првашњи изглед.
— Не изазивљу, — шапне оцу Дионисију млади калуђер, отац Лаврентије, — нијесу још споменули хрватскога имена... Немојте споменути ни ви нашег српскога, кад будете наздравили народу! Љубав за љубав!
— А ти им вјерујеш? — тихо одврати отац Дионисије и погледа својим живим очима по друштву, па видјевши да весело о нечем друштво разговара, настави: — Ти им вјерујеш? Што они нама желе, дао, брате, њима бог! Особито фратри... А зашто подржавају попа унијатскога, што пазаре са душама нашега народа кад су гладне године!? Да, са неколико варићака кукуруза мисле да ће сви наши превјерити!...
— Ви увијек једно, — опази млади калуђер, побојавши се да, напит, отац Дионисије не помути слоге...
— Пусти ти њих... Кад они варају, вараћу и ја ...
— Тако је!
И опет се диже старац отац Дионисије и вели:
— Ми смо заборавили у нашем весељу да испијемо чашу у здравље — знате кога? — онога који је крв наше крви, у здравље нашега народа обију вјера!
— Добро је! — упада у ријеч газда Јово.
— Познато нам је — прослиједи старац — како се наш народ борио проти некрсту, вјеран вјери својих отаца... Сјетимо се да смо и ми из народа и закунимо се да ћемо га само добру учити! Је ли тако? Нека бог поживи дакле наш народ обију Вјера и обију племена!.... Живио народ!
„Живио!” ори се у друштву, а прихватише да вичу и сељаци, здравицама привикли.
Међу сељацима поп Вране угледа Марка, човјека Машина, позове га и понуди пуном чашом вина.
И наста весела шала међу гостима, пјевање пјесама и задиркивање. Неко од млађих схвати Машу вавољком средине од круха у капицу, она се насмија и побјеже у кухињу. За њом пожури човјек јој Марко да у мараму покупи што је иза ручка остало.
Иза црне каве друштво се диже од трпезе.
Фра Јере зажели да спава, али фра Јосо не да Вели:
— Нико не смије оставити своје браће.
Тако дебели фратар задовољи се да се гега по одгојку, мислећи непрестано на пробаву. Али кад га друштво изгуби с вида, леже испод дрвета у хлад да бар опочине док бар пробава траје.
Доктор црковног права извади из рукава смотру „Lacivitacattolica”, (он је ионако дошао да се провоза и разоноди у простој природи), па нашавши хлада сједе да чита.
Остали фратри подвезаше конопцем од три узла фратарску црну хаљину, да им не смета, и засукаше рукаве од кошуље, те се стадоше уметати каменом.
Сељацима тек сада срце заигра и очи дођоше. живље:
— Боже ко ће одбацити?
Једно чобанче дугих руку, спуштених беневрека, неишчешљане загасите косе, јарких очију, приђе попу Врани и, дрхтећи од узбуђења, вели му:
— И ја би се, попе, бацио!
— Де, ти, али јуначки; одбаци калуђеру!
— Нећу моћи ... — и погледа младога калуђера, који држаше тешки камен у руци. — Нећу моћи, — понови. — Снажан је, гледај му плећа, а бикује ли, бикује! Па и вино, попе, и храна ... .
— Није по томе .. .
— Јест, попе! Видим ја како он малоприје прихватио се јањетине, таман као да њу прву на сто донесоше... Е, да!
Поп Вране нареди Маши да му пода чашу вина. Чобанче испи и, отрвши уста рукавом од кошуље, прихвати камен из калуђерових руку. Покуша неколико пута да одбаци, задихао се од зора и, пошто камен баци, пада као сноп на земљу. Али узалуду: оно, јесте, добро баца, али по калуђерову мјерењу види се да до биљеге фали читава подланица. Бацајући за последњи пут камен, чобанче се расрди и вели:
— Не би бог!
Поп—Вранин слуга љути се што опет калуђер однесе барјак, а снажни фра Јосо неће да се већ умеће кад види да не може пребацити.
Оно чабанче вели слузи, гледајући на калуђера:
— Старовјерац је оно, јуначина, брате! Али не будали ти, и храна, и вино... Их, још ми у носу мимо свега осталога остаде мирис печене јањетине!...
Уто Маша изнебуха узе камен и уметну се њиме и вели:
— Боље би од попа Вране!
А кад хтједе фра Дане да се баци, посрне и затетура...
— Пијан је као сјекира! — опази отац Дионисије. А Маша кида се од веселога смијеха.
— Вријеме је да се одлази! — опази газда Јово, раздријемавши се; био се наслонио главом на трпезу и закуњао.
Слуга купи сијено испод коња и меће им зобнице, да су бјешњи; калуђеровој бедевији тек прегршт сасу; мисли: утече јој фра—Јосин вранац!
Један дјечак, комшија, поцрњео, аљкав, купи балегу испод коња; загледа се у једну, још живу: пуши се из ње и осјећа оштри воњ.
— Види, — вели своме другу, другоме дјечаку, а очи му сјевнуше, у њој жито живо, могао би га сијати!...
Узе балегу у руку и, држећи је у руци, оклијева да је у врећу стрпа, као да му је жао.
Газда Јово опрашта се са свечаром; с њиме ће са кочијом опћински присједник, кршћанин, варошки крчмар, а остало друштво повратиће се на својим коњима.
И, опраштајући се, опет забрујаше звона и затутњи неколико прангија, и тробојна застава лепрша у рукама фра—Јосиним, и виче се, скупа са сељацима, свечару последње „живио”... и коњи похиташе.
Кад одоше гости и звона престаше славити, вели поп Вране окупљеним сељацима:
— Сада идите, доста сте се весеља нагледали!.. . Хоће наш поп!... — рече Марко, Машин човјек.
— Ужива своје право! — јавише се неки од комшија и разилазе се својим кућама.
Сунце нагиње ка западу и планини, узмиче у долима, драгама и испод греда, испред модричастих сјена које неосјетљиво дижу се све више и више.
Маша гологлава распрема сто; сунце у прошарици просипље јој се по плавој коси, а поп Вране никако да с ње ока скине. Иза весеља у душу му усељава се лака туга, долази полако али осјетљиво; захвата га све јаче гледајући како сунце узмиче сјенама; а кад по одгојку завлада хлад, зажели се разговора са Машом.
— Машо! — јави се и понуди је да сједне.
Жена га погледа и већ јој се смијех појави у угловима усана; још јој је смијешан у црвеној капи. Али погледавши га у очи, учини јој се да је те очи моле, и сједе сучелице њему.
— Што хоћете? — упита га, гледајући у злаћани прах што између њих у сунчевој зраци игра.
— Ти ме, Машо, не разумијеш и, ваљда, не можеш да разумијеш; ти си од нарави безбрижна, снажна... Хтјео бих и ја такав бити, али не могу... Видиш, тек што су гости пошли, савладала ме туга и нико не може да ме утјеши, до тебе, Машо... Драга си ми .... и не тражим друго, већ да си код мене... А јесам ли ја теби мио?.... — изговори очито дирнут.
— Нисте ми мрски... А и зашто би били?
И, отежући бесједама, однесе је изнебуха мисао ка Ради. Поп Вране, као да је осјетио њену мисао, вели јој:
— Знам да ти нисам мио, али једнако можеш бити са мном добра, ако хоћеш, — и испод стола ухвати је за руку. — Доста ми је да ти милујем руку, и одмах ми је лакше ... Њој се његове ријечи смилише и пусти дуље но обично своју руку у његовој.
И, док се држе за руке, ћуте, а док она истрже своју из његове, диже се он.
— Идимо у шетњу!
— Бог с вама, што би комшије о нама говориле?
— Бриге ме! — одговори, и, погледавши је живо у очи, па ухвативши руком поповски оковратник, продрма њиме и вели озбиљно, љутито: — Видиш, Машо, ово ме гуши! А да није овога ... и прекиде бесједом, те опет је замоли да пође с њиме.
И, разговарајући, поп Вране застајкује; на махове гледа некамо неодређено, на махове загледа се у њу и, наједном обгрливши је, вели:
— Машо, ја бих с тобом овако до на крај свијета! Би ли ти пошла са мном? Да некамо побјегнемо... Хоћеш ли?
— Што говорите? — зачуди се Маша и хтједе да се истргне из загрљаја.
— Остани, Машо, још остани! ... Овако ми је лијело ... Фала ти! Ово ти нећу никада заборавити ... И све страсније је милује...
Маша осјети додир и голицање његова лица на своме, осјети његову мушку вољу... И док је он љуби, мисао бесвјесно понесе је ка Ради... И жеља за његовим миловањем изби снажно, јако.
— Раде! — измаче јој се из уста, и изрече оно што је у души осјетила. — Раде! — понови у заносу, трже се и, извивши се из попових руку, пожури ногоступом преко одгојка ...
— Машо, Машо! — зовну он, гледајући за њом и, осјетивши се слаб, понижен, изгубљен, прислони се уз дебло старога дрвета ... А сутон већ је пао; сјајан бистар сутон пуна мјесеца што с неба грије и сјаји се као зимње сунце... и сјене по одгојку посташе загаситије и тајанственије.
Ради, између два круха, лањскога и овогодишњега, што још није приспио, понестаде жита у кући. Стари Илија под зиму продаде газда—Јови жито и сијено, као и сваке године. Оставио је само толико колико му се чињаше, онако по прилици, да ће преко године кући достајати. Али превари се у рачуну, као и осталих година. Мишљаше: за сијено биће блага зима, а оно окрене оштра и снежна, па у најбољу понестаде сијена, а за жито није рачунао на кокоши и крмад, којима би се стара Смиљана у љутој зими смиловала и прегршт по прегршт бацала да не скапавају од глади. Тако Илија под зиму јевтино продаваше, а усред зиме и љета за скуп новац куповаше и сијено и жито.
Кад Раде дође у варош господару и затражи жита, газда Јово удари му у образ, вели:
— Не могу ти, синко, већ давати док не склопимо закониту погодбу за нови дуг. Накупило се чудо, да ти кажем колико: око двије хиљаде талијера.
Раде се чисто упроштио од чуда, и, прибравши се, увиди очито да газда на рачуну хоће да закине више но игда. Знао је да отац даваше на рачун сваке године, иако му раније о томе није нигда говорио, до љетос, ноћу, у пољу.
Било је то пошљедње љето пред његову смрт. Сјећа се јако добро. Неко у пољу свирајући у двогрлу извијаше из ње питоме, тужне гласове; пође прама свирци, мислећи наћи кога свога друга, а зачуди се кад мјесто друга нађе оца. Вели му:
— Што то, оче, ти?.. .
Стари се прене као иза сна.
— Ево, Раде, падоше ми на ум двогрле. Јутрос потражио и нађох их у ковчегу, па видиш, сада подјетињио, те свирам...
— Де, још! — вели Раде.
Али Илија не послуша. А и по пољу чује се свирка свирала и кавеле, и на махове, за час, појави се свјетлост наложене суве балеге на чијој ватри чобанчад пржи клипове кукуруза; клепка звечи и неко дозивље — док нечији пас престане лајати.. .
— Раде, — иза премишљања рекао му тада отац, ти си научио, велиш, нешто читати, а утувио си и бројеве; што не би на чему загарио што дајем господару на рачун?... Није већ никоме вјеровати ... А чудо, — поштени људи, па се туже на газду...
Од те ноћи отац му казиваше кад би што на рачун газди давао, а давао је у више навратака.
— Господару! — ослободи се Раде иза премишљања, док је газда гледао по дужничкој књизи, — давао ти је отац на рачун у више навратака... Јеси ли забиљежио? .
Газда, не дижући очију са књиге, одговори мирно:
— Што, зар мислиш да крадем?
— Не велим ја то, али мени је криво. ..
— Сви сте ви једнаци... И други тако веле кад треба враћати.
— Јеси ли забиљежио двадесет и пет талијера, што је отац ухватио за продату краву и донио ти их на рачун?
— Све је убиљежено, — вели мирно газда.
— Па како да може бити толико колико ти велиш?
— А парнички трошкови?... подигнувши главу насмија се газда.
— Какови?
— Они са попом Враном... Пали су на те... а ја их подмирио ...
— Па тако је и право... Ти си тако хтјео ...
— Право?! — зачуди се газда. А ко се парбио и ко је парбу изгубио?
Раде се изненадио, збунио. Газда опази његову забуну:
— Дакле, видиш да је боље мирно да се растанемо... Учинићемо нову погодбу за све, и нијесам ја, болан, рђав човјек... Дакле, хоћеш ли?
Раду грђе уплашише његове слатке ријечи. Не зна што да рече, и дошло му да бјежи, осјећа то, па вели:
— Част вама, али сада не могу... Видићу, — и у хитњи изиђе из дућана.
Раде у вароши нигдје се не сврне, већ, погнавши пред собом празна парипа, упути се кући усред подне.
Преко поља сунце упире у чело, у очи жеже, али бриге га јаче море, па не тражи хлада да се од врућине склони. По пољу, у сунчевој свјетлости, прелијевају се жита, ниска, празна класа; стрше у висину, раније настрадала од мраза, а сада затеглом сушом; срце му пуца пролазећи поред својих ораница: гину жита наочиглед, помисли, и трпи, и чезне за кишом, као и распуцана земља жељна влаге да је засити, натопи... И ливада слабо је понијела ове године. Колико се само напатио, прокисао до коже, одвраћајући воду и копајући јаругу, колико је земље преко себе пребацио! И све је то он весело радио, као за се и за своју земљу, и нека би сав живот дао кад има зашта. „Али овако”, помисли, гледајући пред собом празна коња, „радим за другога. Ко ће онолики дуг подмирити?” И први пут у животу из душе прекори покојнога оца са непамети. И сине му лијепо пред очима за чим је газда Јово кренуо...
Ено комшији Војкану узе све. Бјеше се с њиме нагодио да на „рате“ плаћа, јер му синови пођоше у, свијет на рад. Два сина, као два града, донијели јесенас лијепих пара. Мишљаху оним платити и камату и „рату”, и годишње дућанске потркушице, а кад тамо — не достиже ни за камате. Војкан се вратио онога дана пијанији но игда, као вели човјек: бадава је мучити се, бездану јаму нико не затрпа, па бар да се пије док тече! ...
А два сина му пођоше опет у свијет: веле да су се укрцали за Америку... Јесенас узе газда све себи: и кућу, и земље. Војкан оде у свијет да потражи дјецу .... Бог зна куд, и живе ли још? ....
Стрица Петра чека што и Војкана. За њ је срећа што му синови зарађују и носе новац из свијета, али која вајда кад од главнога дуга никад не можеш паре откинути? Тако бар Петар вели. Давно би газда био и њему узео све за дуг, али синови носе из свијета и дају газди на рачун више двоструко но би земља му давала, па као вели газда: док су синови снажни, млади, па могу да зараде, ено му земље... А већ је један син Петров настрадао у свијету, на радњи: динамит однесе му око.
Како се момче стидило, помисли Раде — кад оно кући дође. Никако да кога пусти да му у очи завири, већ главом једнако креће тамо и амо...
Раде, има неколико времена, и опажа, премишља, али како да се опре злу што га слути? Ради и штеди колико гођ може; из штедње не коље ни крмка за зиму, толико да је пуром сит. Али, ето, сада ни ње нема код толике божје и његове земље! А када га неко сретне или стигне у путу, чисто га стид када мимо њ прође; ваљда ће се онај досјетити да је у варош по жито пошао, а празан кући се враћа.
— Тешко је, — помисли — док у вароши давају, а кад престану давати, да бог учува!
Жене ишчекују жито, па, док чуше бактање, изиђоше пред кућу.
— Зар нема ништа у господара? — упита стара својим сухим гласом.
— Сигурно да нема, — одговори мјесто Раде жена му.
Раде ћути и не помишља, као обично, на свога старијега синчића, што му се верига између ногу, мислећи да му је отац штогођ из вароши донио; и, намиривши коња, каза жени да улије у скленицу литру цијеле варенике, стави је у торбу и пође низ село.
Бијаше му пало на памет да позајми неколико талијера у Машина човјека Марка; некима он даје на поштење, али уз тешке камате. А каматар је Марко у свему: никада у вароши нису га видјели, као друге људе, попити са човјеком чашу вина, а и суд бијаше га осудио због каматарства на мјесец дана затвора и на губитак камата од више година.
— Суд ми одсјече главу! — рече зажагреним очима онога дана кад из суда изиђе у чаршију и преко свога обичаја сврне у крчму. — Одсјече ми главу! А да би зашто? — вели крчмару, док је сио за сто. — Дао комшији Јовану двадесет талијера, у невољи да му поможем, а он мени у залог ораницу; ја уживао ораницу, а он талијере... А да не би мене, газда Јово однесе му је за оно двадесет талијера, као је ли бог на небу... Ето, па помози кога!
Говори и лијева у се вино као у празну мјешину, и нуди људе да пију; неки прихваћају, само да трошка има, и не могу да се начуде како је он тако данас податан и разговоран, он, што би иглу оглодао, и коме уста обично ћуте, а само очи говоре.
— Мене су осудили, — удара пијан шаком у сто — и још судац вели: за углед другима! .... Чине рачун он и писар, и, бајаги, пренемажу се од чуда... Великога ли ми чуда! А што не осуде газда—Јову? Што не осудише покојнога газда—Стјепана, што дође однекуда из Босне, у горим беневрецима од мојих, па у мало година подиже млиницу, покупова куће, и пусто поље остаде за њега. Раскући их неколицину, а сада дјеца му настављају и иду за његовим стопама! ... Што не осуде газда—Николу? Сви се они обогатише, а чиме трговаху? Кукурузом, брате, за гладних година понајвише и... нешто са сељачким потркушицама . .. Па они мирни, почитани, судац с њима као са браћом. Е, нијесу стари били будале, давна се вели: „богат поштен, а дебео лијеп”! Тако ти је, бога ми!
Марко оде из вароши широк, простран, и одлучи тога дана да неће више новац на камате давати, али првом пригодом попусти.
— Не будали! — вељаше жени Маши, кад га од тога одвраћаше. — Што ћу са ово пара, а ако су накастили однијети ми их... фала богу, нека носе!
Раде нађе Марка пред кућом гдје сједи; он тако, љети, кад није у вароши, сједи по цијели божји дан, гледа преда се и пуши лулу; духаном га намире сељаци за цијелу годину, па ипак свугдје, и у путу, и у пољу, и на прелу тражи да му други лулу напуни.
Раде извади скленицу варенике и вели му:
— Метни, Марко, у кућу, а другом згодом биће боље... нијесмо сада у земану ....
Марко се диже, дохвати скленицу и пита:
— А што си хтјео, Раде?
— Мале ствари, мало пара ....
Марко га погледа својим свијетлим, зеленкастим очима и вели:
— Знаш, одредио сам више никоме не давати. Суд ми, болан, одсјече главу, а да би зашто? ..... Нема од тога већ користи!
— Закратко, до свете Кате, само неколико талијера да ми позајмиш, па као да си ми их даровао .... потреба ми је!
Претргне им разговор Маша, спрти са себе бреме дрва и пита се с Радом.
— Пођи, Машо, види куд је крава, да не би у штету, — каза јој Марко.
А кад жена оде, погледавши кришом на Раду, настави Марко:
— Скуп је сада новац, Раде брате. људи двовјерни... Али да, — као присјети се, — ти си од поштена пања... А колико би ти требало?
— Десетак талијера .....
— Добро, а велиш, вратити их о светој Кати?...
Даћу ти их, ма, да знаш, плета ти је на талијер.
— Како хоћеш... потреба ми је ... .
— Причекај.
Марко уђе у кућу и за собом затвори врата. Разгледа се по кући, па извади један камен из зида при земљи и узе из рупице добро увезану навлакачу, у којој новац држаше. Извади колико је требао у сребру и злату, јер банке није држао откада му их бијаху неколике мишеви нагризли — и опет постави камен како је прије био.
— Ево пара, Раде! — изашавши пред кућу вели му, и, бројећи их помњиво, полаже их на Радину руку, а давши му их, погледа га својим свијетлим очима чисто у очи:
— Ето ти их...А бог ти и душа!
А кад Раде, примивши новац, оде, као досјети се, па повика за њим и каза му:
— Узораћеш ми, болан, оно неколико бразда оранице испод куће: лако је то теби!
Маша пазијаше на Раду, и док га виђе да оде, упопријечи и сачека га на путу. Прекиде га у мислима што га салијетаху: био је замишљен, невесео.
— Раде, болан ... што је с тобом? Откада се не видјесмо!
— Та видјели смо се овај час! — одговори мирно Раде.
— Не бројим ја онакова виђења, већ овакова ..... и чисто дршћући од узбуђења принесе свој образ к његовим уснама. — Раде, пољуби ме! — моли га...
— Нећеш, није те брига за ме, — одговара жена за њ... А имаш и право... Убиј ме, Раде! Безмало што ти се изневјерих! — И навријеше јој сузе на очи, и јецање закрчи ријеч у грлу.
— Што плачеш? — упита Раде, обзирући се око себе.
— Убиј ме!
— Кажи што је?
— Стид ме, а друкчије све ми једно... Али кад сам код тебе, пече ме....
— Кажи!
— Безмало те ме не превари поп Вране... обвладао ме бесједама... Мало што му се не пустих . .
— Па? — рече Раде. — И он је човјек!
Жена диже главу и погледа га сузним очима што у сунцу засијаше:
— Зар је теби свеједно, Раде? — једва изговори ... И, окренувши се од њега, гушећи се у сузама, пође натраг. Учини неколико корачаја па ставши, осврне се и гледа.
Раде стоји на Честу и, видјевши да сна к њему не долази, накани поћи својим путем.
Али жена, спазивши гдје одлази, зовну га:
— Раде!
Раде се осврну, скањива се, оклијева... А она похита к њему и, страствено обгрливши га, љуби га, шапће му:
— Што ме убијаш? ... Куд се дјела нашта љубав и вјера, Раде, проговори!....
— Пусти ме, Машо! ... одговори Раде. — Убила ме брига и потреба! Код куће дјеца ме гладна чекају. Не знаш ти, Машо, што је то кад су дјеца здрава, а гладна... прође те воља од свега. — Збогом, Машо! — и насмијавши се на њу, оте јој се из загрљаја.
— Збогом, Раде! — зајеца жена, и стоји као прикована на мјесту, гледајући за Радом како се у сунцу жури, висок, витак, рекао би безбрижан, — док га с вида не изгуби.
Газда Јово, око десет сати ујутро, сишао је из куће у дућанску писарницу. Ознојен, сједе за сто, отпучи оковратник и дохвати новине.
Помњиво читаше превод једнога сентименталнога романа што излажаше у подлиску новина; у доконици радо чита романтичне и криминалне ствари, и лијепи број такових књига лежи у ормарићу до „вртајмовице”, редом поређаних.
Напољу је силно вруће, јер одбљесак сунца чак кроз застрти прозор продире и газди очи засјењује. У читању прекиде га листоноша; у хитњи предаде му јутрошњу пошту: новине, трговачка и приватна писма и замашитији омот дјетињега „Забавника”, што их газда из доброте даваше свакога мјесеца мјесноме учитељу да их пораздијели школској сиромашној деци.
И престаде да чита, јер дође опћински писар са службеним списима да их господин начелник потпише.
Тек што он изиђе, дошуња се опћински лугар са службеним биљегом на капи. Вели:
— Поручили сте по ме...
— А, да! — сјети се газда. — Чуј, Глишо, што је од онога одгојка у планини што га покојни Илија Смиљанић држаше? ...
— Ондје је, господару... држи га син му Раде ...
— Знам, али неки дан рече ми један сељак да Раде поткресава и сијече шуму као да је његова ... ти о томе ни мукает!
— И Илија се служио шумом и бранио од другога, таман као да му је дједовина... Та, знате, кад је оно покојни Илија, да упали клачину, посјекао силу дрва, тужио сам га на опћини, баш тревили се и ви... А не знам што би од тужбе!
— Не брини се ти за то, пресјече му ријеч газда, — већ, слушај, тужи Раду за прихвату опћинске шуме... Јеси ли разумио?
— Јесам, господару!
Лугар оде, чудећи се што господар наређује; зна да је с покојним Илијом био као душа, залуду га бијаше тужио неколико пута за шумски прекршај. Илија није нигда пред комесара дошао, а био је велики шумски потрлац. Погађао је Глишо рашта га господар штеди, али ко господару што може? Ма, рекао бих, уврну се и Радина срећа! Сигурно помисли — штетио му Раде, господару, хатор, друго не може да буде! — А газда премишља да ће и ово помоћи да Раду примора на признање дућанскога дуга и оних парбених трошкова, а тражба по одвјетнику из града већ је учињена. И све суче се онако, по његовој замисли, у реду ... Петрово ршање доћи ће за који дан на Дражбу; већ је судбено установљен и дан. Није, откада му два сина узеше у војнике, плаћао редовито тез и пропио се човјек, а остала дјеца нејака ....
А у варош дошао Јовица— тако су газду тада звали и многи се тога свају у уским гаћама на каиш и с црвеном капом на глави, чије дуге ките по ушима га биле; примио га у дућанску службу газда Стјепан, богат трговац. Био ситан, мршав, шиљасте главе, са дугим ушесима; изгледаше, по казивању сељака, као умрли дан, само што су му очи биле необично свијетле, сјале се. Држало се да вијерно служи господару, умиљат као јање, а првих година нигдје га по вароши ниси могао видети; само погдјекад излажаше пред дућан и шеташе поред куће.
Служио старога господара седам—осам година, а једном изнебуха одлучи ићи кући; Вељаше да му је отац на умору; узе најам и оде. Поврати се након неколико мјесеци и по себи намјести трговину; понајвише продаваше ситнеж и сељачке потркушице, али постепено дућан напредоваше, такмичећи се са најбољом газдинском трговином. Умиљат, питоме бесједе, свраћаху к њему сељаци радо; са кршћанима говораше икавштином, а са хришћанима ијекавштином. — Тражиш ли крумпира? — ваљаше једнима, а другима: — Тражиш ли крумпијера? и оно „ије” растезаше.
И сељаци новоме господару не налажаху мане. Оно јест, погдјекад очи му запну на којој жени... А и право је, млад је, бикује... па је и добро да му која женетина закине поштогођ, другдје и за друго шта и онако не троши. Упозна убрзо нарав сељака, а и сеђаци сјећаху га се кад је био дућански момак. Кад им се чињаше какова ствар прескупа, кретао би Јовица главом, обазирао се око себе и казао: — Тако хоће господар, а да је на моју, било би друкчије! — А и јесу стари трговци били царске бесједе, док овај млади попушта у цијенама и неке потркушице код њега можеш чисто јевтиније купити; и чека са дугом, и не тражи да га посвема подмириш, већ донеси само штогођ на рачун. Кад поче новац давати на камате, сељаци носијаху дарове: дућан је цвао и скупљало се благо; требало је окућити се, да се благо не стрче, и намисли оженити се.
Око му паде на госпу Паву, дебелу трговчеву удовицу што је отраг двије године умро без порода. Госпа Пава власница је лијепе, простране куће, за трговину најзгодније у мјесту, а живи од своје ренте и позајмљује намало свој новац, понајвише варошким трговцима, обртницима и гдјекојему сељаку.
Вјенчаше се, и сјутрадан обоје освануше у дућану, а за неколико дана пређоше са трговином и уселише се у своју кућу. И негдашњи Јовица постаде газда и господар; и помало увуче се у друштва и породице, а откад по обједу зажели да пије црну каву, претплати се на један домаћи српски лист, и нашавши у њему имена дароватеља што приложише коју круну на корист тих новина, пошаље и он свој допринос.
Једне године, редовитом, тачном предбројбом и обилатим прилогом, јачим од свих варошких даровасеља, бијаше уредништву упао у око и, у отпорукама, на име Јова Костића, читаше се: „Ви сте један од наших најтачнијих претплатника и дароватеља, и кад би сви домољуби били тако дарежљиве руке за наше аманете, друге би птице пјевале нашему доброме народу ..... Хвала вам! и хиљадили се такови...”
Снашао се и, кад се пооштрише размирице између Срба и Хрвата ради заступничкога мјеста у покрајинсксм сабору, пристаде уз најљуће радикале и потајно приправљаше се на борбу проти тадањему начелнику, трговцу газда—Стјепану, човјеку већ стару, негдашњем своме господару. У вароши и околици заметну се борба између кршћана и хришћана, а у покрајинским листовима одјекну као борба између Срба и Хрвата. Газда Јово састави допис за једне српске новине, у коме наваљује на браћу—небраћу који нијечу српско име, а у исто доба срамоте српске светиње, за које сваки патриота мора да се бори на живот и смрт. Присташе начелника, газда—Стјепана, прогласе по новинама, за инат тога дописа, опћину, у којој наставају већином хришћани, чисто хрватском, и наручише за опћинску дворану голему Старчевићеву слику.
И по новинама насташе препирке о питању српскоме и хрватскоме, и нађоше одзива чак по славенским и туђим новинама. А у вароши и по селима код опћинских избора, који наступише после свађе, раздијелише се противници у два табора: с једне стране хришћани, а с друге кршћани, и надјачаше бројем први, и изабраше за начелника газда—Јова Костића, прокушанога родољуба, дарежљиве руке за све што је Србима мило, а у најбољој снази да своме народу послужи.
Примио се начелничке части с натегом, и није постао поноситији но што је био. Као начелник настојаше да угоди и својим политичким противницима. А када је газда Стјепан, свргнути начелник, ставио на дражбу једно велико имање некога сељака, није хтјео над свога негдашњега господара надметати се, већ пође к њему, кад се смрче, у дућан, уочи дражбе, и вели му: .
— Не мари што смо политички противници; башка је то, а башка су наши интереси... Нећу доћи сјутра на дражбу, радите како знате... али, не заборавите да рука руку пере...
И насмија се смијехом који се посвема разликоваше од негдашњега умиљатога осмијеха дућанскога момка. И газда Стјепан опоштени се и одселе политички противници не закрчиваше пута у трговачким пословима један другоме. .
У послу, у гладним и ситим годинама, пролажаше вријеме новоме начелнику непримјетљиво, и новац се гомилаше с године на годину све више и више, а и у животу напредоваше: постаде развијенији, и наочитији, и слободнији на бесједи.
И у благу, што даваше на половицу сељацима, бијаше сретне руке: множила се телац наочиглед, али од њега не бијаше порода. Залуд се госпа Пава молила богу и прилагала завјете у цркви, остаде занавијек штирка, нероткиња!
Раније, тужила се госпа Пава на њ и кривила га што нема порода.
— Расипље своју снагу на свакоме гаду, — Вељаше својим бољим пријатељицама и набрајаше имена газдиних јараница са села које се, иза подне, смуцаху по дућану.
У најбољој снази газда Јово разболи се тешко, залеже се дуго, па госпа Пава, под изликом да двори болесника, усели у кућу своју нећакињу, цурче од какових петнаест—шеснаест година, нека је у кући бар когођ од њезиних.
Дјевојка настојаше да болеснику угоди, а кад газда издрави, лијечник му нареди да остане подуже у кући да се болест не поврати, те и Злата, тако се зваше дјевојка, у кући остаде.
Газда Јово цијело прољеће не излажаше из куће, не силажаше ни у дућан, већ један дућански момак навече доносио би писма, дужничку књигу и новац к њему у собу, — тако сређиваше трговачке послове. Прве дане иза болести по цијели дан сједио би код прозора и гледао напоље. А прољеће непримјетљиво наступа и носи са собом и сунце, и зеленило, и свјежину, и једнога јутра чисто се зачуди кад погледа даље кроз прозор и угледа иза поља шуму већ свијетлу, зеленим листом заодјевену. Зажели Љубица, и дјевојка Злата носила би му свако јутро китицу што би од варошких дјечака куповала.
Миришући љубице, разговара са Златом и подуже не пушта је од себе. А госпа Пава једва кад завири у собу; двије су године што су одијељени: живе свако својим животом. Она има своју засебну собу и свој кревет са десетак меких узглавља, над којима виси о зиду сијасет икона и пред њима дан и ноћ горе два жишка, и кадгод газда прође поред њене собе, осјети мирис тамјана, као у цркви светачнога дана.
Неки дан по подне, дућански момак, док је госпа Пава избивала из куће, пустио је једну од господаревих јараница к њему у собу; Вељаше она: „Биће господару мило видети ме, а и ја сам га се зажелила.” Али газди чисто је било неугодно што дође, јер, он неко доба иза болести није могао да поднесе оштри воњ што избиваше из одијела негдашње његове пријатељице и, гледајући њу, паде му на памет Злата, мирисава цурица, и не могавши да издржи даље њенога присуства, просто је од себе отјера.
Сјутрадан ујутру, мешкољећи се, остаде дуже у постељи но обично. Нестрпљиво ишчекује Злату, и кад она дође, примирисавши донесену китицу љубица, привуче је и посади на постељу до себе.
Примирише њену косу, као шуму густу, и посматра јој лице што се испред његова погледа поступце жари, а очи бјеже устрану. Дјевојка се стиди: чула је што о њему по вароши говоре и поникну стидом сазнања.
...Злата, једнога поподнева, гладећи јој косу и дирајући је у њедра, у сијасету страствених пољубаца, осјети његову пожуду на себи и, истргнувши му се из руку, побјеже из собе. Други дан кад дође, није је дирнуо, већ јој вели:
— Лудо, што јуче побјеже?... Ја се с тобом шалим јер си ми мила, као да си ми моје дијете... и ти си господарица у кући...
— А тетка Пава? — пресјече му ријеч дјевојчица.
— Она је остарјела, — одговори мирно газда и настави: — Видиш, ми би могли проводити нашу шалу да нико у кући не зна за ништа... Доћи ћу једне ноћи к теби — говори јој смијући се — престрашићу те...Јеси ли плашљива у ноћи?
Дјевојчица не одговори, као да не разумије.
Једне од настајних ноћи газда није могао да заспи, мешкољи се неко вријеме у постељи, а кад му досади, дигне се и отвори прозор. Мјесечина усрља у собу и простире се по њој а ноћ је лака, свијетла, са тамномодрушкастим дугим сјенама напољу, шапатљива... Стоји прислоњен на прозору, гледа, а уломци свакојаких мисли одвајају се од њега и журе се некамо далеко у тајанствену ноћ. И стоји тако, док чаршиски сат не откуца двије уре по поноћи. Газда се одмакне са прозора, отвори собна врата и, онако како се нашао, шуљајући се, пође ходником. Свака два корака застајкује, а устави се испред пространог трага мјесечеве свјетлости што је ушла кроз прозор и пружила се по поду. Часом премишљаше, јер се у мјесечеву зраку виде госпа—Павина собна врата поред којих треба проћи, али чувши њено хркање одлучи се и пође даље — Златиној соби...
... Злата затрудње и, док се о томе почело шапорити, газда једнога дана одведе је у кочији у град, к једној градској бабици; и, пошто она, обашавши је, увјери газду да је дјевојка у другоме стању, остави је код ње.
Злата роди женско дијете и, прама одредби газдиној, бабица га предаде заводу за нахочад. Дјевојка не хтједе да се поврати кући ни на какав начин. Знала је да се у вароши сазнало и да се о њој говори, па остаде у граду на газдине трошкове. Газда задовољи се њеном одлуком и не запусти је, како су варошани мислили. Оделе, с малим, сваке суботе одлазио је у град и са Златом задржао би се до понедељника, и тек под ноћ тога дана враћао би се кући.
Године пролазе и Злата се развила у здраву, витку жену, бујне косе као шума, са загаситим модрушастим колобарима испод очију, што газда мимо свега другога на њој јако вољаше И прилагодила се посвема градскоме животу, и више пута морао је газда закратити јој веће своте новаца што јој нијесу, по његовоме мишљењу, од потребе биле...
Али прошасте суботе, кад је код ње био, сневеселила се Злата иза вечере, па, кад је упита што јој је, милујући му дебелу руку вели му:
— Досадило ми у граду .....
Газда се зачуди, али му бијаху миле њене бесједе, јер годинама и њему отешчао живот и зановетно му и тешко ово путовање у град, а већ без Злате не може никако, па још раније премишљаше како да је доведе к себи ближе.
— Дођи на село, отворићу ти дућан, па да тргујеш! — рече јој озбиљно. ...
— Дошла бих гдје год хоћете, одговори она, али под једним условом.
— Да чујем, кажи! ...
— Повела бих собом оно двоје дјеце.
Газда се насмија, и на први мах мишљаше да се жена шали с њиме.
— Што си побудалила ..... Какова дјеца? Шалиш ли се? Па што би ти дјеца?
— Нека их, наша су... а ви и онако немате другога порода...
— А куд су дјеца?
— Знам ја кому су дата на село.
Газда ућута. Злата, осокољена његовим ћутањем, настави:
— Тако бих се умирила, живила бих само за вас и за дјецу, и радила бих, а било би и мање трошкова, — били бисмо сретни... А да видите малога Стевана: већ је ушао у шесту годину, сличи вама; прекојуче била сам га наћи ... — И гледа узбуђена у газду.
— Двоје их је, вели газда као за се. Је ли?
— Двоје, знате: мушко и женско.
— Узми собом оно мушко, — премишљајући одлучи се газда.
— А малу Милицу? Она је већ цурица, пази овце... зар да њу запустимо?...
— Нека остане гдје је! — одговори газда, и не хтједе даље да о томе с њоме говори.
Звони подне, одблесак сунца у очима газда Јово јаче осјећа, али неће да се са столице дигне: навикао да сједи до сата по падне, кад на ручак одилази. Премишљајући о свачему, паде му на памет да је сјутра субота, не осјећа се лагодан у животу, па неће ићи у град. Узе перо и хартију и пише Злати да га не ишчекује, а нека не води бриге о ономе што су последњи пут уговорили, и о чему она му пише. Побринуо се већ за њу: гради се кућа на селу, — кућа са дућаном, у коју ће се, чим буде готва, уселити она и мушко дијете, али само мушко, — подвуче ту ријеч. „Па да видимо како ћe ти трговина ићи за руком!” заврши писмо газда. Уто кроз подрум уније у дућан госпа Пава, разбарушене сиједе косе, кратка врата, задихала се и ознојила. Затражи каве и шећера од дућанскога момка. Док с њиме говори, разроке очи бјеже јој на све стране, свугдје допиру: рекао би, пун је дућан тих очију. Момак затражено стави на вагу и каза цијену. Госпа Пава плати и поздрави момка, а на газду и не погледа.
— Куга! — прогунђа газда Јово, кад је видје како гегајући се одилази ка подруму.
Усред пољских радња Ради стиже судбени позов са стране опћине за признање права власништва ограде „Брљача” у планини. Након неколико судбених претресања, суд одлучи поћи на „лице мјеста”; тамо свједоке испитаће у присуству обију странака.
Раде пође у град да потражи одвјетника; био би пошао ономе највиђенијему што му оца заступаше у парници ради краве, али тај заступа опћину. Пође к другоме, сигуран, иде с новцем. Понио је преко тридесет талијера што је за продата вола ухватио. Али други одвјетник затражи много више — колико три вола вриједе, и не хтједе да почека за остало, већ хоће сав новац унапријед да му плати. Раде се поврати мрзовољан кући, чисто сатрвен од пута и бриге. Предао се срећи у руке, у мисли да је и онако његов одгојак; то знаду сви људи, па што бог даде!
Уреченога дана упути се у планину са својим свједоцима; у путу стигоше судбену комисију на коњима, али са некога дијела пута морали су сјахати и јјешке поћи, јер на мјестима сами је крш и литица.
Одвјетник, угледан доктор Пилић, једва се мицао, и вели већ више пута:
— Да сам знао да је овакав пут, не бих дошао ни за хиљаду банака!
Кад стигоше на „лице мјеста”, људи посједали на ледину испод одгојка, а судбена комисија потражи згодно мјесто за држање расправе.
Свједоци, док судац започе испитивање, расподјелише се на двије стране. Свака страна има своју мјешину пуну вина и двадесетак свједока, понајвише стараца.
Свједок са стране опћинске, стари Ждрале, одговара на упите суца, пошто га закле:
— Ја сам још од дјетињства овдје пасао благо, гдје и мој отац, и служио се дрвима, и нико ми не бранијаше. И не би ни могли бити без ове драге; куд би са благом, кад је мећава закрха и вријеме овлада? Кад би се ова драга њему досудила, није него цијело село требало би да исели... а што друго?....
— Немој тако, болан, Ждрале! Не видиш уоколо голети и крш, а гледај ограду! Што није уоколо овако? Ко је овај подмладак чувао и одгојио?
— Ми, брате, вели Ждрале — ми што не сјекосмо, а могли смо ... . Па ето сада, — и насмија се; — и знате што, господине суче? — Ако је његова, биће у „земљишнику” уписана на покојног му оца.
Сви остали свједоци опћинске стране рекоше као и стари Ждрале, и у говору спрдају се са Радом кад им згодно дође.
А Радин најстарији свједок вели:
— И ћорав види да је његово: отац му бранио и очувао, и њему оставио, па да је сада опћинско? Ја му не браним, алал му, нећу да души хватам гријеха ..... Једанпут сунце излази и једанпут се умире!...
Остали свједоци изјавише једнако.
Заступник опћине, доктор Пилић, држи говор као да је на суду. Вели да је начелник, подигавши ову парбу не у корист себи, већ вама, — и обрну се Радиним свједоцима, — учинио родољубно дјело. Кад би суд досудио овај одгојак противној странци, санкционисао би једну очиту отимачину; треба једном стати на пут измацима у прихватању опћинске шуме, а и свједоци потврдише право опћине. Међутим, то се и по себи види, овај одгојак сачињава једну честицу, која је и у „земљишнику” уписана као опћинско власништво.
— Ако је тако како ви говорите, вели Раде одвјетнику, — онда би требало да опћина заметне парбу с малим са свима сељацима. Све је негда било опћинска шума, па стари људи прихваћали и бранили, па сад је њихово! Видиш, тако је урадио и мој покојни отац и сачувао мени, па је ли право да ми се сада одгојак отима?
Одвјетник не одговори, те он осоколивши се, прослиједи:
— Зар ви мислите да би оваква шума била да је није бранио отац и ја и гледали је као очи у глави? Би, било би овдје голо као и на длану, као и на осталој шуми .... Па ја и не браним да поштени људи склоне своје благо за мећаве и зла времена баш у мојој огради. Нека реку ко им је то игда бранио? И је ли право, господине суче, да само моје општина отме мимо све друге људе?
— Доћи ће и на остале ред, — вели одвјетник.
— Ко вели? Хоће, ако се са господином начелником завади... Не знате ви како то иде, а част вама, ако и јесте адвокат...
— Не улази га овдје господин начелник ...
— Да ко? А што не дође он главом овдје, него вас посла? .... — А да знате ви — успали се Раде —колико ова ограда дала је добра господину начелнику! Колико је мој покојни отац донио јањаца, пршута, јаребица!... Али да, пустимо то, већ да ја вас питам: — Што господин начелник није покојнога оца тражио... већ мене тражи — мене? ... Као да ја могу знати за њихове послове. . Али, да, мртва уста не говоре ... .
— Молим вас, господине суче, обрати се доктор Пилић суцу — позовите га на ред! ... Овдје га не улази господин начелник, тим више што је одсутан.. .
Судац опомену Раду и он ућута, осјетивши се лакшим, пошто се бјеше изговорио. Свједок Ждрале хтједе да нешто примјети, али судац га прекиде, јер се требало журити, а и — заложити се.
Пошто се расправа доврши, свједоци опет се раздијелише и посједоше на ледину. Принесоше торбе к мјешини и, залажући се, точе вино из мјешине у букару и из ње пију. А благи јесењи дан угодио. У одгојку, у прошарици, игра сунце и одбљескује се у претежитој бакарастој боји, и одваја се од пусте околне голети. И нигда досад ћутљива планина не осјети толики жагор, кикот и весеља напитих сељака; вична бијаше тек шапорењу потресених грана, шуштању прожутјела лишћа и Радину усамљену разговору са благом... Па кад људи, вином и безбригом разиграни, почеше дерати се и балегати, вели им Раде замишљен:
— Што вам је, људи, те бијесните, као да сте у крчми? — и одијели се од њих, те сам крене низбрдицом кући.
Путем премишљајући о своме злу, чињаше му се да се налази над провалијом коју не може прескочити, а газда га силом преко ње нагони. Што да ради? Кроз четрнаест дана мора да плати — тако гласи осуда што је неки дан примио — око сто талијера и парбене трошкове за дућанске ствари. На суду газда се заклео, сигуран да га нема шта да изда за криву клетву, кад по обичају не даје нигда потврду на примљен новац.
А већ је давно минуо рок исплате прама погодби за купљене дијелове земље покојнога братучеда Нике. Покојни отац хтједе тада да учини погодбу за више година, али газда Вељаше тада:
— Учинимо за једну годину, па кад ти мени будеш плаћао поштено камате, ко ће ти главно тражити?
Отац пристаде на то не слутећи преваре. Сада газда тражи све, и неки дан поручио му по надстојнику Васи да кроз четрнаест дана подмири га посве, јер с њиме већ неће да има посла; догодиће му се што и осталим окорјелим дужницима.
У тим мислима враћа се кући и, кад стиже, јесењи сутон већ се хваташе његове планине.
Настајних дана ходаше по вароши од трговца до трговца да новаца позајми да газду плати. Све своје нуди у залог, али узалуд: трговци неће да кваре посао један другоме, а и зашто да се сада мрзе, кад су се иза толиких љутих борба сложили?
Једнога од тих дана у чаршији предаде му судбени послужник службени спис. Предајући га, вели му:
— Изгубио си парницу за „Брљачу” у планини, мораш да платиш око сто круна парбених трошкова за одвјетника, заступника опћине.
Примивши спис, Раде тога часа поврати се кући, сатрвен, као да га је ко кладом по глави смлатио.
Одвјетник газда—Јове, доктор Пилић, пожури те учини на суду све што бијаше потребно у послу газде са Радом. Затражи процјену земљишта и замоли да се одреди дан дражбе. Газда позове к себи судбене вјештаке, људе са села, своје дужнике, и упути их у посао. Сада треба бити опрезнији, јер по новом овршноме закону ипак не могу се имања, као негда, што вриједи хиљаду форинти за форинт на дражби узети; стога их поучи да Радино имање не прецјене превише и да суду предложе да се не дијели у комаде по честицама, већ цјелокупно да пође на дражбу.
— Док се посао обави, — премишљаше газда — биће и нова кућа за Злату саграђена. Гради се на бившем земљишту Војкана Вујића, близу млинова: лијеп положај, на згодноме своднику, нови дућан правиће такмицу дућану благајне, који бијаше отворио поп Вране за дружинаре, а већ давно газди је трн у оку.
...Једнога подзимњега дана, кад се Раде опремаше у планину, судбеном одлуком би му јављен дан и сат дражбе. Иако се томе надао, осјети тога часа да му срце престаде да куца, и за неко вријеме празним погледом, ходајући по кући, у нешто празно гледа...
Кад се освијести, прва мисао бијаше да злу што га снађе на пут стане, под коју му драго цијену, и намах одлучи да све распрода што се може продати, само да земљу спасе: њу никако из руке неће дати!
Редом поче продавати ситно и крупно благо: не поштеди ни свога дората, ни старе кобиле с ждријебетом, ни ухрањена крмка. Ходаше по сајмовима и, дријемован, сатрвен, не сврћући нигдје, другога, трећега дана враћаше се кући са добивеним новцем што затеже за припашајем, сјећајући га и у путу његове големе несреће. И сваку главу свога блага оплакиваше, и заболи га у души, као када би морао да посијече за љуте потребе стари храст у проређеноме храстику поврх куће: зна, из старога пања на прољеће неће младица тргнути.
Кад дође ред на краве, вели му жена:
— Не продај краве музовне ради дјеце!
То бијаше први пут у животу што од њега нешто тражијаше жена, која, кад би јој био наредио да ватру загрће голим рукама, не би се била опрла његовој вољи.
И — оте се, и раштрка се по сајмовима пусто Радино благо. И по ливадама не сучу се крда оваца и не прелијева се на њима мека, руда вуна у сунцу, и пред њима не гизда се ован предводник; по дрветима не пропиву се витке козе да брсте младице, а говеда усред дана не враћају се с паше к ријеци на појиште; и не ричу краве за теладима нити телад мече за мајкама! И по кући не хрпће угојено крмче што на мрс сјећа. И кад све распрода, броји новац на огњишту при пламену, дијели га и одваја на сребро, злато и банке; и, увезано, трпа у торбу, и напрћен иде у варош да њиме умири господара.
Пролази преко газа ријеке, прескачући окретно с камена на камен, а мутна вода око његових ногу хучи, и испод њега пјенуша се у паду; шапатљиви јабланови поређани уз јаруге шапоре, а газећи по својој ливади, сада блатној и каљавој, помисли како је отраг мало дана била цвјетна и жива, и како је испод косе једнако падао и цвијет и трава...
У вароши не сврне нигдје, већ равно уђе у дућан. Али газде не нађе: има неко вријеме што у дућан касно силази. Дућански момци, ни надстојник Васо, не сусрећу га као негда и не нуде га ракијом, а стриц Петар, бацивши са леђа врећу дућанске робе, већ ракијом накресан, вели му: ,
— Дошао је и на те ред, Раде!
Раде се учинио невјешт, не одговори, али га стричеве ријечи уједоше. Петар је недавно пао. Газда на дражби однесе му све изим куће, у којој остаде жена му са нејаком дјецом. Петар оних дана пријетијаше да ће газду убити, и збиља једне вечери, пијан, насрне на њ, али му, пијану, момци отеше нож, и, ударивши га неколико пута, избацише га из дућана. Послије, пошто неколико дана остаде за то у затвору, помири се са газдом, и сада зарађује код њега и у чаршији да — преживе.
Раде чекаше и би му тешко. Раније долажаше он у дућан испустан, без бриге, своме господару. Отац узимаше што му бијаше потреба на вјеру, без књижице, без ичега, као и остали поштени сељаци, и плаћаше под зиму онолико колико господар налажаше да је право; и подмиривши дуг, узимало се друго са правом на то, тражећи, кад је било потребно, а молећи по староме обичају. Па како се све изврну, како силом догађаја последњих година о свему се разувјерио! ... Тешко му је у души...
Послије очеве смрти премишљаше често о томе, и пуче му погибија пред очима, али како да се наједном снађе — он, јединац што не вођаше о ничему рачуна, подложан старим навикама у које вјероваше као у самога себе! И он, што би у планини насрнуо на вука голим рукама, осјети се овога часа испред дућанских момака биједан, поништен, а за читаву главу натхватио их је својим животом!
— Да, ну, — вели момку — да ме јавиш господару!
Момак се насмија, вели:
— Гле ти мога господина, не може да чека! ... Ко смије господара звати?
И чекаше Раде до десет сати, јер у то доба, по навици, господар силази. Јутрос дође намрштен и, не осврћући се ни на шта, уђе у свој трговачки биро. Раде окупи у стопу за њим.
— Пусти ме да капут снимим! — вели му, не обрнувши се к њему.
— Де, имај ти свој комод! — одговори Раде, и са леђа спрти торбу, држи је у руци и чека да господар упита рашта је дошао.
— Шта је, дакле? — сјевши упита газда.
— Донио сам паре. .
— Све?
— Што гођ могах избити...
— Није, брате, мени стало што могох, што не мотох; јеси ли донио да вас дуг подмириш? — И, погледавши га, насмија се на њ својим леденим, намјештеним осмијехом. Али као сјети се и узмакне. — Да, брате, требам паре!
Раде не одговори, већ приђе к столу, положи на њ торбу, и из ње вади одјелито увезани новац:
— Ево, — вели добројивши, — а за остало ћеш причекати... Није ти за главу... Гледај пустих пара!
Газда руком враћа новац:
— Залуду, брате, зубе тупиш. По закону тражим што ме иде ... Никако , већ по закону! А знаш , све сам срачунао: треба да донесеш са трошковима око двије хиљаде талијера, — и посегне за трговачком књигом. Али предомисли се: — Чему да ти тачно кажем кад пара немаш?
Раде зинув, збунио се, ријеч му у грлу застане. Па му паде на памет:
— Можда ме газда плаши да више истргне?
И гледа у паре, и ћути ...
Из дућана до њих допире жагор људских гласова
Ради у ћутању долазе у памет некакви уломци ситних мисли и одвраћају га од главнога, ради чега је дошао; и залуду сили се да их од себе одагне и све мисли усредсреди у једну.
Гледајући, опази како се газда постарао: подочнице се смежурале, отпуштена му доња усница, као да је без крви; лице набухнуло, блиједо као восак, и малоприје, кад се насмија, бијаше опазио да му фале два зуба у горњој рилици... Али што му то сада пада на памет? Баш сада када је провалија пред њиме!
— Пустих ли тефтера и вјересије! Пустих ли новаца! — помисли кад му око паде на трговачке књиге и на „вртајмовицу” . — Шта ће му толика сила новаца кад нема свога порода? Што ће њему, оронулу, стару, толико благо? А колико је здравих, младих, жељних живота уништио он досада! — И дођоше му на памет раскућени комшије: — Куд су, драги боже, синови Војканови?...Гдје ли је он?...— И запеше му очи на паучини што се ухватила у углу и пружила до тробојне избљедјеле заставе. Ту му се поглед устави; и гледајући у паучини уловљене, поређане, бескрвне мухе, помисли:
— Многи ли им је паук крв испио .... Одсјече ми главу! — шапне за се, сврнувши изненада поглед на господареву јаку, нарозану шију... И махне руком, као да се нечега брани.
— Дакле, што мислиш? — дигнувши главу, трже га из мисли господар.
— Чудо тражиш!
— Своје, брате.
— Нека је и твоје... али чудо!!
— Чудо — не чудо... Тако ти је! — рече газда и диже се.
— Али откуда ћу избити толико пара у један мах?
— А што ћу ти ја? Ако немаш, земља ће поћи на дражбу...
— Та ниси наумио и мене отјерати са мога? Куд ћу са својом чељади?
— Није, болан, оно већ твоје, кад је у рукама суда... — И насмија се газда, и црна празнина међу зубима показа се чисто. Па настави: — Ти, човјече, већ ништа немаш... Ко зна хоће ли имање и залећи за луг ... Већ, чуј, да ти дадем добар савјет, — умекша бесједу газда — имаћеш још од шта у кући избити коју пару: скупи за трошак, па сели у Америку...
— У Аме—ри—ку? — понови, растежући ту ријеч, Раде. —Са онаких земаља, срца земље, да иселим?... Да камен проплаче!... Шалиш се, господару?
Газда не одговори, већ окрете се и остави га. Раде гледа како се тешко пење уза уске стубе с лијева, и, изгубивши га с вида, стави новац у торбу, упрти се и оде из дућана не рекавши никоме ни „збогом”.
Путем тек је могао да издржи а да се не расплаче. Не може да схвати зашто господар одби толики новац; зар му није носио све што је имао? И, премишљајући, долази му иста мисао:
— Хоће и мене да раскући као Ружиће, Вујиће и друге! Али која му корист од тога? Зар није му боље да му носим сваке године земљин приход и мој труд, као и покојни отац? Зар мени што друго треба него толико да кукурузовим брашном прехраним себе и своју чељад преко године... И све то није доста ... Одумио да одсјече главу мени и мојима! Али то би било прерано! — рече за се, уставивши се у ходу. — Прерано, да!.. Та још покојни отац у гробу није се ни распао !... — И згрози се, и трга га велика неисказана бол... — Драге воље подметнуо бих господару своја леђа, — помисли, пролазећи преко својих земаља, што леже у суморноме подзимњену дану пусте, — да, подметнуо би их, па нека ми с њих слободно згули кожу. Али он неће моје коже, што ће му? Земље хоће, која се сада тешко стиче... И јао ономе ко је из руке пусти: оде ли једном, нико је већ не поврати!
Код куће Раде нађе Марка, Машина човјека. Ово задњих дана долази неколико пута и удара му у очи, тражећи да му поврати оно узајмљених десет талијера, премда му је камате о светој Кати поштено подмирио и јесенас узорао му оно оранице испод куће.
Марко сједи код ватре, замишљен, пуши лулу Радина духана што му га стара понуди, јер рече да нема чиме да напуни. Раде, кад га спази код ватре, чисто се наљути. Жена подмјетне сједалицу да приђе к ватри. Сједе, гледа у ватру, и ћути. Жене стрепе, језа их хвата, знаду зашто је пошао у варош, па кад је мрзовољан и опоро ћути, слуте на зло; биће да је господар на њ још љут! А прије одласка у варош, стара га опомињаше да буде са господарем питоме бесједе: „Сине мој” .— вељаше својим старачким сувим гласом — „умиљато јање и двије мајке сише!” Стара није ни слутити могла да је господар бацио око на њихове земље: није њена кућа још на то спала!
И Марко ћути и премишља како ће згодније да заподјене разговор, а кад Божица скиде са ватре бакру и умијеша пуру, одложи лулу и прихвати са кућном чељади да руча.
Откада је чуо у вароши што газда Јово смишља да уради од Раде, боји се за својих десет талијера. Неколико пута био је на суду да приупита, и не стиди се што га са суда чиновници и послужници гоне док га виде.
Кад одложи кашику, затражи дувана да запали, и, запаливши, гледајући у ватру, вели:
— Прошло је подне!
— Прошло ... — прогунђа Раде, и од јарости дође му да се са Марком гркљани у својој кући.
— Пошао бих кући!
— Како те воља! — уздржавши се наоко миран, одговори Раде.
— Али, знаш, радо бих да ми повратиш оно пара... Потреба ми је!
— Није ти понестало, болан, жита у кући, — опази Раде. — А мене сада гони хиљаду потреба... Пусти ме док зло преко главе пређе...
— Потреба ми, среће ми! А и углављени рок је минуо... Не измичи, брате, поштено ти их дадох... Поврати ми их...
— Марко! — бојиш се зар да не изгубиш твојих десет талијера?
— Није баш то... али .....
— Пусти! — пресјече Раде... Божице, донеси твој ђердан!
Жена ћутке пође до свога ковчега, отвори га и извади ђердан. Носећи га, звекне сребро. Раде га прими из жениних руку:
— На, — вели Марку — узми га у залог, па да је твој ако ти о светој Кати не повратим новац... Узми брате, па иди!
Маркове очи засјаше, и маши се ђердана.
— Ето, — вели — свеједно, био код мене или код тебе... а немој, брате, до свете Кате, дуго је већ нека стоји до Ружарице .... Је ли право?
— Како гођ хоћеш! —махне руком Раде.
Марко смота ђердан и стави га за припашај. Маши се ватре да припали лулу, а одлазећи с врата вели:
— Болан не био, Раде, свеједно је, био ђердан код мене или код тебе!...
На Ради је још торба, није је спртио са себе док је Марко у кући био, јер у новац што је одређен за газду неће да дира, а путем из вароши одлучио је још из чега поштогођ избити.
— Што бијаше, Раде, у вароши код господара? —упита мати забринута, док је Марко из куће изишао.
— Зло, мајко, није већ оно наш господар, већ најгрђи душманин!...
— Немој тако, синко! Ваљао нам је гдекад; ја увијек мислим: довешће до јаме, али неће у јаму ...
— Хоће, вала, таман у бездан! — рече као за се Раде. — Али неће што је намислио— трже се. — Неће, бога ми! Не дам земље из руку до велике невоље... Не дам је, па макар је крвљу морао откупити! Није она моја... дјетиња је! — и показа кретом главе на старијега. — Да, дјетиња! Њима остаје. Није она као прљави скитачки новац што свугдје допре!...
— Умири се, сине! — мири га стара. — А што вели господар?
— Што вели? Не питај! ... Хоће све у један мах ...
— А колико је?
— Што је вајда да ти кажем! ... Ни ја толике силе не могу да смислим... Ваљало би новац мјерити као жито на варићаке! Но зло слути! ... Сатјераће нас са топрага... — изговори тише и часом ућута.
— Не нагли, сине, биће да плаши, да што више избије! ... Не нагли!
— Да не наглим?... Али неће што је намислио, опет ти велим, макар ја земљу својом крвљу откупио! Е неће... И диже се и пође по кући.
Жене поплашене гледају за њим: мора да му је догорјело кад је онако најарен. Јест напрасите нарави, али зна издржати: повратит је, а кад љутина не попушта — зло је!
Божица стиче ватру; двоје дјеце ваде запретане крумпијере из жераве, котрљају их по кући да се охладе, а кад негдје заметну се, нашавши их, слатко се смију. Стара, гледајући у ватру, кашљуца, и премишљајући о Радиној љутини, паде јој на памет њен свекар, дјед његов, стари Раде што уби свога комшију, јер пребразди његову ораницу. Уби га на мјесту кад суд не досуди како он мишљаше да је право. Из мисли трже се, јер унук, мали Илија, затражи да му баба ољушти крумпијер; стара узе дијете у крило и неколико пута, милујући га, пољуби га у сјајне, испитљиве, дјетиње очи.
...И спушта се зимња дуга ноћ, и увлачи се у кућу. Раде гледа кроз отворена врата напоље; осјећа ноћ и, како она јаче пада и савлађује сутонску свјетмост, онако и његрва душа чемернија је, и као да се помало гаси у њему оно што толиком ватром пламтијаше у снажној младости живота му — увијек откада је за се сазнао... А како је раније такове ноћи са слашћу у животу дочекао код распламтјеле ватре! У бакри вари, а он се до Божице грије, и њихови јаки животи дирају се, мирни, сигурни што им дуга зимња ноћ носи... И сјети се љета и планине, и бијесне и плашљиве Маше... Али сада највише жао му Божице, послушне, бескарне и старе, паметне мајке. А кад му дођоше на памет дјеца, окрете се нагло да их види, као да се за њих од чега боји, и сједе уз ватру.
Двоје дјеце испред баке мирно једу крумпијер. Раде поглади старијега по глави, а млађега стави преда се да се огрије. А сваки пут кад погледа на Божицу, заобљену, са краћим скутима кошуље сприједа, — помисли: „Треће је дијете на путу...“ И неисказано тешко му је...
Диже се и пође да положи крави, нека бар она не гладује — крави хранитељици дјеце, и, полажући сијено, пожали друго своје благо распродано: ко зна што је од њега?
— Мајко, бојим се зла! — сажали Божица кад Раде изађе... — Бог се расрди на нас... и сам он зна што нас чека..
— Уфајмо у Мајку божју, Божице!... Неће нас она запустити...
Кад се Раде поврати, стара Смиљана извади из хамбара плећку суве овновине, већ на по оглодану, и пружи је Ради да вечера.
— Пресмочи се крухом, — вели му.
Али Раде неће да се ничега дохвати. Тада стара с помњом опипа месо с кости и подијели га дјеци, а Ради пружи очишћену плећку.
— Де, види, Раде, — замоли — има ли зла у њој?
Раде се насмија преко воље:
— Одавно већ ја не вјерујем у гатке! — одговори замишљен.
— Не ваља тако, Раде, нису то гатке, свјетује стара. — У свакој ствари, сине, бог је свој знак оставио! — И, то рекавши, очито се сневесели што ie Раде не послуша, и плећку спреми опет у хамбар.
Те вечери ни Раде ни жене ничега не окусише: само два соколића сити до своје баке полегаше.
Раде сву ноћ није ока стискао: треба да се постара на сваки начин да газду измири; све ће продати из куће, и оно што му је најнужније, само да земље спаси. Чврсто одлучи продати: и жито, и сијено, и суву овновину над огњиштем — једини мрс у кући; чак не поштеди ни краве, дјетиње хранитељице. Рачуна у глави колико ће по прилици пара добити, али никако да се задовољи са срачунатом свотом.
— Мало је! — помислио би, и опет стао рачунати.
Жена тек што склопи очи, изнебуха прене се и тада прислушкиваше да ли Раде спава. Тако цијеле сате отворених очију гледају обоје у тмину, а осјећају да их једна брига бије.
Пред зору Раде не диже се, као обично, да од старе узме старијега сина к себи у кревет, да с њиме разговара и шали се док сване, већ се јави жени и каза јој да иде к дјеци; помешће их...
— Зар си дријемовна? — упита је.
— Нијесам, — одговори жена. Диже се и пође к огњишту. Отпрета ватру и угарцима испири је и наложи. Па леже уз дјецу, што су обгрљена под кабаницом уз баку лежала.
Раде даље премишљаше ... И тек што назрије сиву, зимњу јутарњу свјетлост кроз пукотине врата, диже се и приђе ватри.
Посједавши неко вријеме, одлучи да пође по селу да пазари жито и остале ноћас смишљене ствари.
Диже се и отвори врата. Јутро освану кишно, а заваљало југо, те испод греда и литица планине тугаљиво хуји и набацује шкропцем. Раде, заогрнут кабаницом, гонећи пред собом краву, упути се низа село. Жена с врата гледа за њим: жао јој краве, али не рече ни цигле ријечи. Раде се устави код ковача. Ковач је позната претрга, и код њега се људи купе, па ће с њиме погодити ствари за продају, како право буде. Неће му се да завири у сваку кућу; иако није при невољи срамоте, ипак га је стид скитати се уоколо, носећи своју потребу на пазар. А и познаје своје сумјештане. Премда он није ни каматар, ни правдач, а поштене је бесједе, ипак биће их који ће се у себи наслађивати злу што га снађе.
Привеза краву до кућних врата, па уђе. У кући нађе неколико људи што дођоше послом да им ковач алат кљене. Помажу ковачу при радњи, и док он туче по усијаном гвожђу, гледају како искре врцају испод јаког ударца, и гледајући разговарају.
И Раде неко вријеме гледа, и не рече зашто је дошао, док један од сељака, што бијаше напоље изишао, не упита га куд ће с кравом по овоме времену.
— Догнао сам је да је продам! — одговори Раде.
Ковач престаде тући и повири на врата да краву види.
— Је ли збиља на продају? — упита.
— Дашто да ј ест! — рече један од сељака. — Куд ће с њоме?
— А што питаш за њу? — обрати се Ради.
Раде рече цијену, али ковач вели:
— Пуно је! — и наново удара по гвожђу, као да не мари даље погађати.
— Имам и друге неке ствари да продам, — вели Раде.
— Што друго?
— Казаћу ти, само ако имаш вољу да купиш.
— А што ти продајеш, Раде, сада кад није Земан? — опази стари Ждрале. — Твој отац није био такав!...
— Потреба ми...
— Да, да му је потреба, потврди један други времешан човјек. И надода: — Прикупља човјек паре да зајази ону бездану јаму у вароши...
— Не зајази оно нико! — сјети се Ждрале. — А јесте ли чули? Синоћ у кочији дође нека жена са дјететом: довео их надстојник Васо и увео их у кућу. За нима стигоше двоја кола крцата робе. Вели да је она жена, „шињора” газдина, а дијете његово копиле... Бог би га знао!
— А ми мишљасмо да се кућа гради за школу, — опази ковач.
— Какова школа? Има десет година да траже кућу. Нијесу лацмани будале, болан... Не даду они нама да знамо што и они... Пропали би... А имају и право! Гдје је то? — разлаже Ждрале.
Ковач хтједе да још нешто рече, али му Раде пресјече бесједу.
— Хоћеш ли пазарити? — упита га.
— Хоћу, ако ми иде у рачун... ,
— Одмах паре, да знаш, потреба ми је...
И редом Раде казива што продаје.
Код сваке ствари ковач цјенка се, а Раде попушта, само да сврши што прије.
— Прави си Циганин! — вели ковачу Ждрале, кад виде да би хтјео краву од Раде у бесцјење купити, и набаци талијер преко њега.
— Али треба бројити одмах паре, насмија се ковач. — Је ли, Раде?
Раде потврди.
— Кад је тако... ето вас... па што урадите, мени је право! — прегори Ждрале добар пазар.
Погодише се за све, углаве да ће ковач вечерас новац донијети, и даде Ради капару.
Раде изиђе, а на раскршћу у двоумици је где да окрене. Паде му на памет:
— Дакле, дошла је та жена што ће да загосподари газдиним имањем на селу!
Говорило се о томе док се кућа градила, али није се вјеровало. Многи мишљаху да газда кућу гради за школу и учитеља, и, ето, преварише се и овога пута.
Скрене ка млиновима. У по пута упита се: „Што ћу тамо? “ Али ипак иде, гоњен бесвјесно неком неодољивом радозналошћу.
Устави се поврх нове куће под циглом; ред двоструких стакала у прочељу затворен је, а кућна врата отворена. Погледавши боље, спази Васу у дворишту у друштву двају сељака. Надстојник стоји код големих ковчега, а она два сељака износе из њих разну робу и пренашају у кућу. Уто појави се на вратима госпођа, омотана вуненом, топлом марамом; нешто с прага рече Васи и њему приђе. За њом дотрча дјечак, огрнут кабаницом.
У шуму пада слапа над млиницама и у заваљалој јужини губе се њихове ријечи: не може да их разабере, а желео би знати о чему говоре. Жена, ухвативши дјечака за руку, оде од Васе. Раде гледа како хода по дворишту; витка је и висока, а прати је очима док се у кућу не поврати. Дакле, то је та нова господарица! И већ, ето, у кућу се усели, и шета се по дворишту што се сучељује са његовим најбољим земљама.
Прислоњен уза зид, премишљајући, упоређује своју кућу, потлеушицу и гријаницу, са овом новом, големом и згодном кућом.
И овакове — помисли — раскућују наше сељачке... И колико наших треба да пропадне да се подигне једна од ових големих? Да, уз оваку кућу треба газда нових земаља... и бацио око на моје земље, да њима загосподари ова његова јараница, „шињора”, а њено копиле, бјеснећи да стијенама с њих гони моју дјецу!... А неће, бога ми! — откиде се Ради из душе. — Неће, док је живе главе... Неће, човјештва ми! Неко мора да је крвљу откупи!... — Али одмах паде му на памет: „Што могу да радим?” и слеже се у њему јарост, и наступи језива стрепња.
Још док се ова кућа градила, заметаше се у њему сумња што слутијаше на зло. И неколико пута, кад је била већ под кровом, дође му мисао да је ноћу упали. Нема тому дуго што је код њих то у обичају било, и тада често чија појата, кућа или јара, засвијетлила би као свијетњак уочи Ивањдана. Али и томе закон на пут стаде и, мјесто што се људи тада освјећиваху по своме ћеифу, с насладом гледајући у пламен што прождире добро душманиново, сада се освећују са законом у руци, парбећи се као женетине по судовима, трошећи за то пошљедњу пару... Па, ето, ни то не помаже свакоме! Њега суд осуди, а он с њиме не може да се свети! А светити се треба, ако неће ради себе, а оно мора ради своје дјеце. И опет, враћајући се кући, дође му у памет да неко треба да земљу, ако до тога дође, крвљу откупи, јер друкчије он је из руку не да... И, причврстивши у себи ту мисао, би му лакше. Али само замало. Док дође кући, угледавши жене и своја два сина гдје се играју око огњишта, оставља га јарост и занос и увиђа да снага попушта; и привукавши себи синове, стаде их миловати као никада дотада. Тек што окуси пуре, изиђе из куће. Јужина једнако завалила преко поља и хучи око кућа и голих дрвета. Устави се код празне штале... и, забринут, махнувши руком у празно, пође даље. Идући кроз старе храстове, проређене наријетко, дође му на памет да их сасијече: и из њих могла би се која пара избити! И код те помисли учини му се да је сваки храст живо чељаде; кад падне под сјекиром, већ га нема!
Упути се узбрдицом и, лутајући, пут га доведе јари, гдје је љети благо свраћао. Празна је, врата расклимао вјетар, и над њима виси саломљена грана дрвета: вјетар њоме замахује одмјерено, уједначено тамо—амо...
— Што ћу овдје? — помисли, и враћа се истим путем.
Кад кући дође, насмија се туробно кад га старији син упита:
— Гдје си, ћаћa, био?... Што од куће бјежиш?
Остали дио дана просједио је код ватре, пушећи лулу за лулом и разговарајући испрекидано са женом и мајком покоју ријеч, која би се отиснула мимо главне мисли што му се увријежаваше поступце у мождане.
Пред вече ишчекује ковача да, прама погодби, новац донесе, али ковача не би. А већ се подобро бијаше смркло кад у кућу бане Маша. Тек што поздрави, зовну Божицу на страну и из њедара извади сложени ђердан, Радин залог Марку. Вели јој:
— Ево ти га, Божице, и јест твој!
— Не смијем узети га без Раде...
Ђердан звекће... Раде се диже и пође женама.
— Што дође, Машо? — упита.
— Донесох Божици ђердан, нашла га у Марковој роби; познала сам да је њезши...
— У залоги је...
— Знам.
— Али ја не могу од тебе примити га док га парама не откупим...
— Ја ћу га откупити за те или ћу ти испоручити... — насмија се Маша. Па, дајући га Божици, вели: — Узми га, твој је!
Али Божица неће да пружи руке, већ у Раду гледа.
— Понеси га натраг, Машо! Теби исто фала! — смисливши рече Раде одлучно. — Понеси га натраг, молим те!
— Зар сам ти тешка, Раде? — изговори жена, проблиједивши и сневеселивши се.
— Нијеси, Машо, као ни она, — и показа руком на Божицу... — Али није земан разговору; иди и понеси натраг ђердан!
Па, погледавши у Божицу, као сјети се нечему и, предомисливши се, вели:
— Чекај, Машо!
Па пође своме ковчегу, отвори га, изнесе торбу према пламену од ватре и позвавши Машу да ближе приђе, извади из ње завежљај круна и изброји Маши на руку десет талијера пара.
— Ево, дај Марку новац, и фала ти! Узми!
Па, узевши из Машиних руку ђердан, даде га Божици:
— На, твој је! Буд' што моје пропада, нека је твоје на мјесту!
— Збогом, Машо, збогом! Опет ти фала!
— Збогом, Раде!
...Те ноћи првим сном заспи тврдо, само за кратко вријеме, а кад се прену, протегну се и зијевну, али истога часа представи му се у памети несрећа и зло што га снађе, очито, одјелито... И неисказана бол овлада њиме и уби у њему разбор и наду, и премишљаше. А док се помолио кроз пукотине дан, диже се, узе кабаницу и пође ка вратима.
— Куд ћеш, сине, раније? — упита стара сувим гласом, кашљуцајући.
— Имам посла у селу, — одговори Раде и изиђе.
Зимњи дан рађа се бистар, чист и леден. Преконоћ дуне сјеверац и испод литица и греда планине хуји и гони пред собом још подјекоји одијелити сиви облак.
Раде пође ка млиницама да обиђе своје оранице што се сучељују са двориштем и баштом нове газдине куће. Гледа у бразде што леже спокојно ишчекујући прољетно сунце. Али се дуго не задржа, већ окретно, с камена на камен прескачући, пређе преко газа. Дође на своју ливаду и гледа како низ јаругу тече вода. Млинар га видје како је двапут око ње прошао, уставио се и некамо упорно гледао. Раде се загледао у одбљесак висова планине у ријеци. Познаје тачно нека мјеста, и сину му пред очима Маша, пећина, одгојак и — замисли се... На ивици ливаде стајаше дуго, као да га је шум слапа успавао и ослушкујући и гледајући у воду, главна мисао потајала се, и мимо њу сијасет других мисли из дјетиње добе рађају се... Али, заправо, нису то мисли, већ уломци расејаних мисли, као уломци неба, облака, и ведрине, и дрвета што се у ријеци одразују.
— Ту сам, кад сам дијете био, ловио раке! — мисли гледајући огољене, прозебле врбе, што на вјетру над ријеком дрхте... — И одатле, испод врба, однио двјема цурицама кошуље, док се у ријеци купаху, и не хтједох их повратити док нијесу голе к мени дошле .
— Али, што је то— трже се— мене овладало? Чисто подјетињио, као да сам памећу сметнуо!
И одмјереним кораком поврати се преко газа к млиницама. Униђе у млин и вели млинару:
— Заборавио сам духан код куће, де твоју кесу, да напуним!
Машицама прихвати жераву и запали, и пушећи загледа се у витлове...
Хтједе да изиђе, али угледавши млинарев брус сјетисе: трже нож из корица за припашајем и наоштри га, па узевши са тлеха комад дрвета, окуша је ли оштар и, ставивши га у корице, изиђе из млина, не одговоривши ни ријечи млинару који га зовну да се огрије.
Код ручка, тек је окусио пуре, одмах запалио, и цијелога дана, гледајући у ватру, пушио лулу за лулом.
Пред ноћ нестрпљиво ишчекиваше ковача, а када га видје, чисто се трже као иза полусна.
— Ево пара, Раде! — вели пијани ковач .. . И броји их... — Ето ти их... Али нека ти не буде жао, мала ти вајда од њих... Газда накастио да те раскући... Па не би бог!...
— Ко вели? — пресјече га Раде и диже се.
— Веле варошани...
— Видећемо! — плане Раде, и очи му синуше. — Не дам земље док ми је глава жива!... Не дам је до бога !
— Пусти, Раде, синко! Што слушаш туђе људе?— умијеша се стара.
Али Раду ковачеве ријечи разјарише и у срџби одлучи да даље не чека. Већ сјутра још поћи ће ка газди, па нек превали куд је накренуло!
Код вечере стара моли га да се с чиме заложи: сварила му неколико јаја. Али ни мајчине молбе не склонише га. Тек окусивши, брани се:
— Не могу, мајко! Сваки залогај пада ми тешко, као да неко у ме олово трпа .. .
Бацио се на кревет раније но обично. Није ни изуо мокре обуће. У кревету сили се да мисли сведе на сјутрашњи дан, да премишља, да разложи... да завири: до краја у оно што га сутра чека, и чини му се да га то трагање по самому себи кријепи, снажи, али залуду сили се... Сада долазе му у памет ситне, незнатне ствари живота; што ће му оне? Чуди се сам себи, па не средивши прама жељи својих мисли, ухвати га полусан и заспи.
У сну нашао се наједном у некаквој жућкастој бари, усред поља. Газећи преко ње, мало по мало упада у блато и тешко вуче ноге за собом, али сили се и иде напријед, а све више и више запада. И већ једва истеже ноге и даље пропада, али ипак, рекао би, снага га не издаје: близу је краја, изићи ће... Кад изненада упаде дубоко у прљаву, каљаву воду... Шаш и некакова сагњила трава, што влагом заудара, испреплела му се између ногу и руку, а већ му је вода до грла... Гуши се... Натеже се свом снагом да се извуче на ливаду, на суво... А близу је краја. Пружа руке да се чега дохвати... Зној га од муке пробио, викао би, али не може уста да отвори... Кад однекле, у тој муци, на ивици баре, на суву, обрте се газда Јово. Распружио руке изнад себе, а у свакој руци држи по неколико јаја... У смртноме страху напреже се Раде да га замоли да му помогне, али ријечи не може да изговори ... Очима упиљио у њ и пружа му руке да га из баре извуче. Газда прилази ближе, онако тежак, узвртио се, хтјео би да му помогне, али једнако држи руке изнад себе и у рукама су му јаја... Обазире се уоколо да их негдје положи на сигурно, али никако да их из руке испусти. А Ради дошло до грла и гуши се... Напреже сву снагу да му каже да баци јаја из руку, да му помогне, јер сада ће главу изгубити... Но залуду...
И уто, тешко дишући, ознојен, пробуди се... и у полусну грчевито ухвати за руку жену што до њега спаваше.
— Раде, зар си будан? — упита га жена.
— Будан... е, будан... што? ...
Цијеле ноћи већ није заспао. А раздријемавши се посвема од ружнога сна и премишљајући, мало помало мисли долазе му разабраније, јасније:
— Одсјече ми главу! — помисли и стресе се од боли. Али, док бол попусти, мисли: — Ићи ћу, док сване газди; молићу га да паре прими на рачун и да обустави дражбу; није могуће да неће бити мекши кад види онолики новац... — И с том мишљу тјеши се... Али зачас појави се сумња : — А ако не хтједне? Убићу га — помисли. — Да, убићу га! — понови одлучно... и осјети да му је лакше. — И право је да погине од туђе руке, — оправдава избившу мисао. — Колико је здравих снажних људи уништио, раскућио, а зашто? Бар да му од њихових земаља бијаше потреба, да их ужива, али што? Никада није ни био на њивама, ливадама, одгојцима ... Зар он зна што је земља? Па по чему да буде земља његова: је ли му дједовина, је ли је својим знојем игда наквасио: — Ни свога порода нема ... Коме ће оставити своје грдно благо, коме подијелити земље?... Зар да све остане ономе копилету... А ко зна и је ли његово?
И дуго учини му се као да гледа пред собом оно дијете, заогрнуто дјетињом кабаницом, како скаче по његовој ораници... И дођу му на памет његова дјеца...
— Али — трже се, — о чему ја сада премишљам? И паде му на ум: Да га убијем, што би тада било? — И на то питање колеба у мислима. — Да га убијем, не би земља пала у његове руке... Па? — Предаћу се суду, и суд ме неће осудити. Је ли могуће да ме осуде кад не убијем ради себе, већ да сачувам дједовину својој дјеци? Могао бих и побјећи преко границе? — Али се одмах предомисли: — Не, то није могуће данас, откад је мудри Швабо и тамо засјео... — Их, блажена она времена док је одмах преко планине турско било! .... Убиј крива, па се похајдучи... и свети се!... — Али гдје је то данас? Данас те туку, киње на сваки начин, гуле те са законом у руци... и не даду ти да плачеш... Зар није тако? И премишљајући о томе, опет срџба избива и освета јавља се; осјећа је и тада му је лакше. Зар није газда покојнога оца варао? Веле: „Ко умије њему двије” ... Добро! Али што ради закон да одбрани оне који не умију? Што ради да заштити сирочад? — и помисли на своју дјецу. — Гледа и мирно пушта да раде од нас они што могу и умију што их је воља!.. Тако је!... А зар смо ми криви што не умијемо? У њиховим рукама је и знање и закон!... То двоје и у газдиним је рукама. Гони ме с мога прага са законом у руци... Да, у њега је знање и закон ... . А у мене?... Нож! — помисли. — Е, неће, бога ми, што је намислио или, ако баш хоће, мора да је крвљу плати! Зар не вриједе више моје земље, оранице, ливаде, одгојци, од његова увела живота? Зар да ме земља прокуне што је не осветих?... Та дјед мој уби свога комшију за саму једну бразду... а ја да је пустим... њу... ради које дјед ми бијаше главу заложио?... Нећу је пустити без крви, нећу, бога ми! — изрече гласно.
— Зар клапиш, Раде? — јави се стара. — Спавај синко!
Али Раде, узбуђен мислима, и не мисли на спавање, већ се диже и приђе огњишту. Жена ћутке диже се за њим и успири ватру.
Раде, гледајући у пламен, мекша... и наједном учини му се да се безразложно срди: газда ће бити бољи, примиће новац на рачун, а послије што бог да!
И, премишљајући о томе, пође ка своме ковчегу, отвори га и узме из њега торбу.
При свјетлости пламена броји новац, раздијели га прама вриједности, и опет у торбу слаже.
Устаде, а стара Смиљана пође своме ковчегу и вративши се вели Ради:
— Ево ти понеси и ових пет талијера и три здраве плете господару, кажи да га стара поздравља и да ће се молити за душу му, — и уручи стара новац у синовљеве руке. И сјетује га: — Не љути га, синко; мирно с њиме, умекшаће се... није звијер!... А да, — сјети се, — немаш ништа да му дара понесеш... сувотни смо остали, Раде, као нигда!
Раде се упрти и прије но ће из куће изићи, погледа на дјецу што обгрљена под кабаницом спавају; млађе је одгрнуто. Раде сагне се и једним крајем кабанице покри малога Иву, и изиђе.
— Збогом! — зажелише жене на одласку.
Раде, гоњен нестрпљивошћу којој се и сам чудио, није ни обазирао се на нову кућу, ни свратио у млин, већ у хитњи прешао газ и журио се преко поља ка вароши.
Није са ничим начисту, нема сређених мисли у глави, и, као што је поље јутарњом маглом обавито, онако су и његове мисли магловите, нејасне.
Кад изиђе на цесту, још је узбуђенији: једнако двоуми о ономе што мисли да ће се догодити ... и треба да се догоди! ... Али што? — И никако да себи даде чиста одговора ...
Пред вароши стиже комшијска кола претоварена големим старим фијестом; кола цвиле, ломе се, а волови једва вуку; балван предуг, тежак, људи не могу њиме владати низбрдицом, и кола запаше у јаругу. Људи смишљају што да се уради, муче се и натежу да кола из јаруге на цесту привуку, али никако не могу.
— Де, Раде, помози! — вели му комшија Анте.
Раде погледа људе као у чуду, баци са себе кабаницу и угазивши једном ногом у јаругу одупре леђима; људи помогоше и с натегом кола повукоше.
— Фала ти, Раде! — вели му Анте. — Да не би тебе, никада крају!
Раде пође напријед. Пролазећи мимо икону светога Николе хришћанскога, прекрсти се по навади.
У дућану чека господара, и, чекајући, разгледа дућанске ствари, слуша што људи говоре, и у разговор убацује по коју своју ријеч.
Дуго је чекао, а кад видје да газда силази, уђе у писарницу и за собом повуче враташца.
— Донесох све што имам, — вели док господар сједа за сто. — И мајка те поздравља и шаље ти од своје стране пет талијера и три плете... Ево свих пара! — вели, спртивши се. И држећи торбу у руци упита: —У што ћеш да их преручим?
— Је ли све? — упита газда, наоко безбрижан.
Раде не одговори, већ мјесто одговора унесе свој поглед газди у очи.
Газда не издржа дуго погледа Радина, и сјети се да су овако, као у Раде, ужагрене очи биле у покојнога Илије, кад оно к њему дође да прекупи баштину покојнога синовца Нике. Али, — помисли, — Радине јаче се факте... А Ради се учини да сада не гледа свога господара пред собом, већ некаква дебела човјека, блиједа у образу, отпуштена подвојка, и би му одвратно, гадно, и, окренувши главу, пљуне настрану.
— Је ли све? — понови газда.
Раде не одговори ни по други пут, већ вади новац из торбе и полаже га на сто, и извадивши из торбе пошљедњи завежљај вели газди:
— Број! Има га доста!
— 'Ајде, де да видимо! — говори газда, дријеши завежљаје и броји.
Док броји, Раде га гледа, а у ушима звекће му сребрни новац, и гледајући у новац и у газдине набухнуле прсте, опет му је одвратно... гадно ... и, видивши да је газда добројио, упита га:
— Је ли доста?
— Није овдје, брате, шт пети дио! — узврати газда.
— То је све што имам! — говори Раде. — Молим те за остало причекај. Прими! Не гони ме!... Није ти за главу!... сасу све наједном, језиво, испрекидано... Говори, а осјећа у себи да је већ прекасно, и осјећа да се потајна мисао појављује... и пламено чело и слијепе очи обухвата и док допире — сажиже . И не згража се, и лакше му је...
— Је ли доста?
— Није, брате, ни пет пута оволико.
— Баш није?
— Не!
— Теби није нигда доста! — трже се Раде и треном истрже нож из корица за припашајем и поодмакнувши се замахне свом снагом и рине га газди у прса.
— На! Је ли ти сада доста? — повика, и осјети како ледено гвожђе утисну се дубоко у месо, и закренувши ножем шкргутну...
Газда у одбрану диже руке прама њему и из нутрине пусти језиви крик... А Раде, држећи го нож у руци, отвори враташца и звијерајући очима уоколо изиђе из дућана...

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Иво Ћипико, умро 1923, пре 101 година.