Пас касапски и курјак
| ←Пас и курјак | Пас касапски и курјак Писац: Езоп, преводилац: Доситеј Обрадовић |
Пас и његова сен→ |
| Басну је написао Езоп а Доситеј ју је превео и написао наравоученије. |
Псу касапском досади се све уједном месту живити, и зажели му се и даље куд поћи и видити што се и по осталом широком свету paди. Украде се једно вече од куће, стане путовати и дође ноћу у једну велику шуму. У призорју сретне га један мршав курјак. Да удари на њега, — не сме, видећи га велика и здрава; намисли дакле с њим познанство учинити; поздрави га и упита далеко ли је наклоњен. Ови му каже своје намјереније.
„Е, мој брајко”, — одговори му курјак — „нико више не путује oд мене, пак ме видиш какав сам ти. Hyдер послушај ти моје речи, ја ти задајем моју курјачку веру да по с|вету ходити, то је истом дангубица. Нема ти бољег света oд онога гди је коме пун трбух! Да ти хоћеш мене упутити гди ја могу тако одебљати као ти, тамо бих ја ишао.”
Увери се пас, и толико више штому се почело било већ и гладнити, и одговори курјаку: „Добро, кад је тако, а ти хајде са мном; ја ћу ти наћи господара у нашем селу који ће те добро хранити, само да му у ноћи oд лупежа кућу чуваш.” „Нико му је oд мене неће боље чувати”, одговори курјак. И тако пођу.
При освитку упази курјак да је псу огуљен врат. Пита га шта то значи. „Ништа, не питај.” — „Та кажи истом, нека знам, свашто је добро знаши.”— „Прекодан вежу ме ланцем за врат, а обноћ пуштају ме слободна.” „Штa то рече, јађан! Ланцем за врат? Дакле начаст ти твоја господска храна, ја се томе нисам научио.”
Ко би рад у једном општеству што добро уживати, потреба му је и своје дужности приљежно и верно исполњавати. Човек није као курјак за самоћу од бога створен. Једна рука без друге зло стоји, а без прстију обадве јошт горе. Благополучије општества состоји се у једнодушном свакога својих дужности исполњенију, и колико ко више од општества прима и ужива, толико су веће и важније његове дужности. Курјак би хтео да га други храни; његова курјачка памет дотле достиже да је добра ствар пун трбух, али му ланац није по ћуди. О| туђој муки умети живиш, то је врло ласно, нити изискује много памети и науке.
Кажу Филипу, македонском цару, да се находи један човек који једе за шесторицу: „А може ли он и радити за шесторицу?” упита цар. А кад чује да он ради за једнога: „Напоље из царства ниједну веру, и ако се игди опет појави, даћу га обесити! Такови би људи упропастили земљу. Није луд ко три погаче изеде, него онај који му их да.
Давно се чита у цркви: ком се даде много, млого ће се и искати од њега. Ал' се је то досад разумевало да ће се само на другом свету искати, пак су се млоги при том есапу добро находили. Ћутећи мислили су у себи: „Нек' је нами добро овде, а одунд се јоште нико није дошао тужити да му је зло.” Но и томе се већ људи домислише, пак почињу баш и овде изискивати млого од онога коме се даје млого. Ко хоће да га зову „свети”, или нек је прави светац, или нек не мути. Ко носи пречесно отеческо име на себи, нека показује љубов и попеченије отеческо о чадам својим. Кад се за малу плаћу пристојна изискује служба, за велику праведно је изискивати велику. Ово напомињем јуности нашеј, навластито оној која се воспитава на службу општества, буди црковну или гражданску, нек се израна почиње упознавати с дужностима својима, које свакому чесному чловеку и правому патриоту морају бити нерушиме и свете, и нека не мисли као неки свештеник с Грахова у Босни, кога су питали зашто апостол Павел вели: „Ко жели епископства, добро дело жели?” А он одговори: „Како није добро дело, кад јаше на ату како исти паша?”
Извори[уреди]
- Антологија српске књижевности [1]
|
|
|