Пастирева фрула

Пастирева фрула  (1892)  Писац: Љубомир Н. Мирковић

На бријегу гори у дебелу хладу
Што су га правиле старе липе гране,
Сједио би мирно, невесела лица
Код свог стада ц’јеле боговетне дане.

Још ко дјечак мали ту је стадо чуво,
Ал је онда и њу имао уза се;
Прохујали за њег они срећни дани
Она сад од њега сасвим одбила се.

Сјећао се живо веселих игара
Што их заметаху у дјетињој шали,
Када су с кикотом, са слатким смијехом
За јагањци мали бр’јегом трчкарали.

Онда му је било драго слушат ромон
Сребрнастих доље у потоку вала,
Гледат заход сунца и чаробну румен,
Што би иза њега по небу остала.

Мила му је била и пјесма славуља,
Што се је по шуми гласно разл’јегала,
Па тек како су му мила, драга била
Невина и мирна та јагањчад мала.

Ал сад, — сад ње нема, па ни миља нема
Већ се нека туга свела му на лице,
Само фрула јоште што му оста вјерна
Да га сјећа миле, красне другарице.

Из торбице мале, што виси о врату,
Руком би се истом фрулице додирно,
Принио је усти, поређао прсте,
Уздисајем у њу, нехотице пирно.

А прстићи лаки почели би играт
Сад гори, сад доли по шареној фрули
И звуци би пусти, ко да се натјечу,
Са бријега озгор тужно одјекнули.

А славуљ би на то у шуми умуко,
Да с’ наслуша пјесме, што је пастир вије,
А пошље би кушо, да сам нако почне,
Ал залуду, вазда, — нако не умије.

И јагањци мали, што су око њега
По травици мекој скакутали чили,
И они би стали мирно, забленуто,
Па пастирској пјесми свагда се дивили.

А он свиро, свиро, док не би изређо
Све у пјесми своје невоље и боле,
И звуци јечали, док се не изгубе
У животу вала поточнијех доле.

И тада би скино фрулу са усана,
Па је загледао са свакоје стране,
Гледао јој писак, гледо рупе мале,
И по њојзи шаре дивно ишаране.

Гледо би је дуго са сузом у оку,
У заносу своме тихо питао је:
„Гдје су срећни дани, гдје веселе пјесме,
Ох, кажи ми, фруло, цигло добро моје?”

Ал нијема фрула као и обично
Шутјела би само на његове р’јечи,
И чекала опет уздисаја тужног,
Да се у њу вине, да тужно зајечи.

Он би дуго чеко одговора њена,
А пошље је опет примакао усти,
И пјесма се опет узвинула тужна,
И звуци се опет надметали пусти.

Бијељина.

Извор

1892. Босанска вила, лист за забаву, поуку и књижевност. Година седма, број 25, стр. 391-392.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Љубомир Н. Мирковић, умро 1906, пре 118 година.