О српском језику/7

←Поглавље 6

О српском језику Писац: Бошковић Јован 7. Општа наука о језику, и преглед главних резултата филологије и науке о језику у нас.

Поглавље 8→

Бошковић, Јован (1888). О српском језику. Београд: Штампарија Краљевине Србије

Општа наука о језику, и преглед главних резултата филологије и науке о језику у нас. (по различним писцима.)

Мени је данас допала част, да многопоштовани збор могу поздравити са овога места. Обичај је да се после свршенога свештеничког чина рече нешто, које би одговарало светковини овога дана^[1]. Мени филологу које би поље човечјег знања било ближе, него поље језика (људскога говора)? Допустите ми дакле да изнесем на среду неколико момената из развитка науке о језику, да из близа осветлим задатке који се тој пауци задају, и да у кратко прегледам резултате филологије и науке о језику у нас^[2].

страна 127 Наука о језику, која гледа језик као неку велику целину, као један организам, али који неје једнак свуда и у свако доба, постала је тек у новије време, коме је дано, да достојно уважи живот читавих народа у пуном значењу његову. Стари свет, који у уметности и науци има да покаже дела, која ће увек бити угледна, не беше познавао науке о језику, јер у опште неје разумевао живота читавих народа. Стари свет зна само за разлику између свога рода и варвара. Грчки песници зову све друге народе без разлике варварима. Како маловажно говоре Иродот, Есхило о Персима, о племену које је с Грцима тако сродно. Грцима се чињаше да је персијски језик птичије цвркутање. Тако је исто и код Римљана. Индијанац зове све туђинце млечха’с. Иранац девајаснас. Јеврејин гојим. Сви ти изрази сведоче, како су стари свој народ замишљали затворен и независан од других, и како мало развијен беше у њих смисао за све, што је изван њихова народа. Најмање се пазило на оно, што је значајно у народа, на језик се обичаје. Не знамо ни о једноме старом писцу, да је учио какав туђ језик или да га је научно посматрао. Како страна 128 бисмо са свим друкчије народописно могли прегледати стари свет, да имамо таких бележака! На пр. већ би се одавно знало какав народ беху Етрусци (у средњој Италији пре Римљана), да су нам Римљани оставили само онолико етруских врста, колико картагински роб, у Плаутовом „Пенулу“, говори пунски (или картагински). Најбољи описи народа у старих писаца, као Иродотови и други, са свим су спољашњи; највише их занимају државне уредбе; то још најбоље разумеју (3). Главна сметња да човечанство схвате као неку целину беше ропство.

Хришћанство, које проповедаше науку о једнакости свију људи, беше у начелу сломило ропство. Али требало је дуге борбе, док се оборило и оно лажно мудровање, које шћаше установу ропства да подупре библијом (позивајући се на клетву Нојеву). У Америци је укинуто ропство тек пре неколико година!

Хришћанство се неје обраћало ученим људима (књижевницима), него простоме народу (сиромашнима духом). И не нашавши на својој постојбини (међу Јеврејима) примљивог земљишта, отиде међу народе. Оно се сели из земље, као и будизам, те постаје општом вером. За то страна 129 је хришћанству језик важан, као средство за саобраћај и учење. Међу даровима светога духа, налазимо и дар за говор туђим језицима.

Са оснивањем хришћанске цркве посташе особито важни ови језици: грчки, латински и јеврејски, то језици светих писама и учитеља Велики црквени учитељи знали су обично сва та три језика.

Ново време раширило је обзорје. Што су нађени морски велики путови, трговачке вожње под управом Варт. Дијаса (1486), Баска де Гама (1498) и др., и што је нађена Америка, тим је јако покренуто да се развије саобраћај међу народима. — После реформације тражи западна црква, да мисијама по даљним деловима света надокнади оно, што реформацијом у Европи беше изгубила. Настају мисије по Америци, по Индији. Послови учених попова упознају нас са Хином, Јапаном, са староседеоцима америчким. У Италији, Шпањолској, Португалској и Холандској јављају се послови о језику, од учених попова и световних људи, који су своје време веома знатни. Изучавање јеврејскога језика и осталих симовских започе најпре у страна 130 служби богословије. На послетку које мисионарска радња, а које што се све више утврђивала енглеска влада у Индији, беше повод да се граматички обрађују живи индијски језици, па и стари, докле најпосле Енглез Колбрук не донесе 1816 у Европу богат зборник санскртских рукописа, језика обилатог, гипког, многостручног и добро уређенога склопа. Али и ако много врснога би учињено на пољу језика, ипак те тежње не беху особита наука. Оне не имаху још никаква метода (4). Њега је добило изучавање језика тек Бопом. Он и други учени људи, као В. Хумболт, Грим, Пот, подигоше истраживање језика на науку. Вршак Бопова наласка беше разглоб глаголскога организма у индо-европским језицима (5). Тим беху покренути сви остали наласци. —

Различне правце оних, који се баве језиком, можемо у опште овако означити: просто знање језика, наука о језику, филологија.

Знати говорити којим језиком у главноме је практична ствар. Човек обично учи један језик, више њих или многе језике, да га могу разумети они људи, који тим језицима говоре, дакле да може говорити њиховим језиком а и страна 131 разумети какво књижевно дело. Али ма колико језика да неко зна говорити, да је њима вичан, он опет за то неје још језичар ни филолог. Друго је какав језик практично разумевати и служити се њим, а друго је начинити га предметом за научно истраживање. Оно је прво уметност, вичност, вештина, механична течност, али неје наука. Многи су у томе вешти без великог труда, живећи од малена у областима са помешаним народностима.

Као што је практично знање језика само вештина, тако се она друга два правца, који воде к језику, подижу на ступањ научни. Овде се јављају два различна гледишта, с којих се језик може схватити. То јест онај део науке, коме је језик предмет, али који сматра језик више као средство, да би њиме дошао до садржине, ушао у књижевност каквога народа, те схватио сав духовни и просветни му живот, на ишао ћа до појединости његових, тај део науке зовемо филологијом. А ону страну научнога истраживања, која језик сматра као језик, коју језик занима само као говор, не питајући има ли на томе језику какве књижевности, да ли народ који њим говори има места у историји страна 132 светској или не, ту страну зовемо општом науком и језику, о човечјем говору, или пола латински пола грчки лингвистиком, место чега Шлајхер предлаже чисто грчку реч „глотика“ (6). Филологија се бави целим духовним и просветним животом каквога народа, или више њих, наука о језику само језиком као говором. Филологије може бити само онде, где има духовнога и просветног живота, за науку је о језику то споредна ствар, она има посла с језиком гледајући граматику и речник. А што језичарство служи за познавање књижевности, ако какве има, то је код њега у другом реду, прем да се тим, наравно, јако унапређује; јер само из књижевних дела каквога језика може се потпуно извести његова битност; само се код обилних споменика, у различним правцима духа, може језик испитати са више страна, а особито кад су споменици из различних времена, онда се може показати и развитак језика. Али опет, за истраживање језика могу бити врло занимљиви народи без и какве књижевности и у историји са свим незнатни; њихови језици могу дати истражиоцу читав низ врло знатних појава. За то се говори о филологији класичној, о санскртској, страна 133 хинеској, симовској, германској, словенској, романској филологији и т. д. а не може бити говора о филологији у Ескима, или у о̏стрвља̑на̑ јужнога мора, и ако су језици тих народа за језичара врло занимљиви.(7)

Али при изучавању језика не може се лако ограничити само на један језик; резултати биће обилнији, истраживање плодније, што се више језика уведу у круг истраживања, што се више језика један о други мере, један с другим пореде; с тога се ова наука и зове: поређена наука о језику, поређено изучавање језика, поређење је̏зи̑ка̑, поређена граматика, историјско поређење језика. И ова је наука од новог и најновијег времена. Онај правац, који назвасмо филологијом, давнашњи је, он је за се изабрао већ одавно оба класична језика (т. ј. грчки и латински), као поље за своју најширу радњу, па је са знањем тих језика скопчао истраживање свега духовног, народног живота, у Грка и Римљана. Али како је велико поље за рад отворено још и ту човечјем духу! Па онда и други су народи достојни да на тај начин постану предмет већег истраживања, но страна 134 до јако; то је од чести и започето, па у томе и доста знатног учињено.

Да филологија и наука о језику узајмице једна другу допуњавају, разуме се само по себи. Филолог не може бити без лингвистике, ако хоће да су му истраживања од успеха, он употребљава материју лингвистичну, а с друге стране опет језичар користоваће се резултатима, које је онај други правац задобио. Један правац од другога не може се нигда са свим раздвојити. Али кад се подједнако удруже и заједно напоредо иду, онда мора изаћи јединствени последак, као што нам показују генијална истраживања Бекова на пољу класичнога старог света, ненадмашени послови браће Гримова на пољу германском, Шафарикови и Миклошићеви темељни радови на словенском, Ренуарови и Дичеви на романском пољу.

Обе науке у главноме су огранак историјски. Али наука о језику, по методу, личи на природне науке. Као што природњак при подели узима за основу неке истакнуте знаке, тано и језичар поређеним методом ваља да пронађе: шта је слично, шта ли различно у језику. Обојица при непознатоме траже значајна страна 135 обележја, па ако се ова подударају с онима какве познате врсте, онда се оно непознато придодаје познатој врсти. Гледајући на то, јасно се разликују два правца, т. ј. наука о језику или обрађује научно поједине стране језика, или разгледа организме многих је̏зи̑ка̑ као цело, као множину особених језика. На првоме путу сматра се језик по физиологијским разликама, т. ј. по пословима оних органа у човечјем телу, којима се језик изводи; то води граматици, у којој се истражују закони о гласовима, о творби основа, о творби речи (о променама о̏бли̑ка̑ речи), и о реченицама каквога језика. На другоме путу гледа се на племенско сродство; то води да се пронађе који су језици међу собом род, па да се уврсте у природну систему, речју ка народопису по језику. (8)

Природњачка страна науке о језику истакнута је особито у новије време, и тога ради упућује се на Дарвинову теорију. (9) Ну ма како било с том теоријом: наука о језику ваља пре свега да посматра човека само као биће обдарено говором, она нема посла с човеком као ископаном старином из дубине земаљске; али страна 136 основе Дарвинове теорије: о постању врста, од којих опет с временом постају нове врсте; и о одржању развијенијих организама у борби за живот — општа јестаственичка начела — могу се применити и на језике. (10) Ну то се, како рекох, тиче само метода. Јер по битности својој, наука о језику јест наука о духу, и основа јој је психологија. (11)

Од поменутих научних начина посматрања, на који се језици могу гледати, рад сам овде да изнесем на среду нарочито два начина. Из једнога правца узећу разматрање облика, јер су по облику језици најочевиднији, а томе ћу додати резултате, који долазе другим путем, за народопис по језику.

Код толико различних језика, који се на први поглед јављају, ваља најпре утврдити ред којим ћемо их прегледати. Задатак је језичарев, да по системи подели све језике на земљи. Ту ће нам, као што рекох, облик (12) је̏зи̑ка̑ бити најочевиднија основа за деобу. Сваки је језик састављен од ко̏ре̑на̑, а то су они саставни делови, који се не могу даље растварати, и који казују чист појам. Реч је пак корен са односом, корен схваћен већ у некој свези. Главни страна 137 знак за разликовање је̏зи̑ка̑ међу собом налази се у томе, како стоји корен и реч једно према другоме, или у начину како се на корену означавају свезе, у које он може ступити, или друкчије рекавши, како се казују граматички односи.

Има је̏зи̑ка̑, који за све речи имају само један једини облик: језик чине све сами непроменљиви елементи; између корена и ре̑чи нема разлике, обоје су једно. Тако на пр. у хинеском пѝ значи: „једнак, једначити, једначење, једначећи, једнако, већма“ и т. д. Ту нема дакле врста речи; прости непроменљиви корен указује се као реч свакога облика, као именица, придев, глагол, прилог и т. д. По томе у хинеском не може бити граматичких творевина облика, промена облика именских, глаголских, и др. Кад се хоће така свеза да означи, онда то може бити сашо тако, да се поред прве речи стави друга, тако исто самостална, па и тим се средством слабо служе. Само место, на ком која реч у реченици стоји, а то је утврђено непроменљивим правилом, може или казати, и то врло поуздано, којом би нашом врстом речи, у поједином случају, таку реч ваљало страна 138 превести на наше језике. Таки језици, који осташе на том ступњу, који не изађоше из кореног облика, који граматичке свезе (односе) обично не означавају особеним гласовима (наставцима), барем не редовно (нормално), или врло оскудно, то су језици на првоме ступњу развитка, првога разреда. Они се зову и једносложни језици, јер су им речи обично од једнога слога, и поредни́ци, што им речи једна поред друге тако рећи непомично стоје, или језици са осамом, што им корен и граматички облик остају раздвојени. Овамо иду језици т. з. Стражње Индије, анамитски, сијамски, бирмански; касија језик, мало више на северу; и језик средњега царства, хинески, који се мало узвисио.

Други разред бива, кад се изрази, који служе да означе на корену односе његових веза, скопчају са кореном. Корени остају истина понајвише непромењени, али се употребљавају особити гласови (т. з. наставци) да означе односе, у којима се корени јављају. Таки се гласови коренима често само лабаво додаду, шта више гдешто стоје оба саставна дела још са свим самостално један поред другог, али обично страна 139 су додаци или наставци. Ну копча је свакако лабава, упада у очи; саставци, који би ваљало реч да уједине, несу како ваља залепљени, још се виде с поља: цело је гомила од више делова, а неје једнина. Ови гласови, што казују граматичке односе, беху изнајпре понајвише речи за се, али им се често право значење с временом губило у развијању језика, а и сами ти гласови често су се тако јако мењали, да се не могу познати да су они. А често су таки гласови само домеци пред речју или за њом, или умеци, који нигда не беху самостални; али савез им је увек крт и лабав, више је прилепак него спојење. Ову творевину језика, која је основама на слабом, тако рећи духовном састављању корена са обликом, који га одређује, назвали су прилепком (agglutinatio), где корен и граматички однос, рекао бих, само висе један о другом, један је за други прилепљен. На тај начин на другоме ступњу развитка имамо језике ломљиве, са прилепком.^[3]

страна 140 Очевидно је, да се овде оба саставна дела могу лабавије или тврђе саставити; по томе ова врста је̏зи̑ка̑ могла би имати више раздела. Али свакако су напреднији од оних у првом разреду, где нема никаквих гласова да означе спољашње односе; само што је творачки нагон у језику код прилепка стао на по̑ пута. Овде имају врсте речи, којих не налазимо у првом разреду; али гласови, који од корена граде те врсте речи, са коренима у скупу не чине још органске целине. Овај други разред, ломљивих језика са прилепком, најмногобројнији је на нашој земљи. Овамо иде највећи део је̏зи̑ка̑ свију староседелаца америчких, афричких и аустралских, о̏стрвља̑на̑ океанских, велики део Азије, чланови финско-татарског или уралско-алтајског племена, који се из Азије у Европу пружише, и баскински. Ваља имати на уму, наравно, да су сви ти по големој просторији раширени језици, прибројени у овај разред само по заједничком начелу творбе, с тога их не треба узимати, као да су сви међу собом и род. страна 141 Разуме се по себи, да се поједини из те множине одвајају као племена, са својим лозама, на пр. финско-татарско или уралско-алтајско племе, у коме су Самоједи, Тунгузи, Монголи, Турци, Фини и Мађари; деканско или дравидско племе, на јужноме крају полуострва Предње Индије, у ком су Тулува, Малајалам, Тамил, Телугу, Канарески; велико малајско племе, господар небројених острва у јужноме океану; у северној Америци алгонтинска племена мена, ирокески језици, гренландски са многим раскрајцима; племе банту у јужној Африци и т. д. С друге стране опет има толико исто одвојених посебних језика по свима деловима света, који овамо припадају. Знатан подраздео ове врсте чине т. з. језици са утеловљавањем, где се оно, што би могло бити особита реченица, прикупи и стегне у једну реч; где глаголски облик узме у се целе именице, придеве и заменице. Овамо иду многи т. з. „индијски“ језици у сев. Америци, мехички и други, а у Европи усамљени баскински.

У првом разреду нађосмо корен сам за се, где не напомиње свеза, у које може ступити, или су свезе означене тим, што се поред корена страна 142 ставља опет други, тако исто самостални корен; у другом разреду видесмо истина граматичке односе, где су изражени на корену, али је жртвовано јединство речи; елеменат који означава облик саставља се истина с кореном, али тако слабо и лабаво, да хоће готово сам од себе да се расклама, или се и не скопча с кореном, него се са свим оделито поред њега пише. Остаје само још треће, а то је да се обиђе тај пруд, стопивши оба саставна дела у неразлучну једнину. Ту је граматичка свеза тако тесно уједињена са кореном, да се једно од другога не могу раздвојити, а раздвојени не могу опстати; грађа, која чини савез, не да нам се видети, и тако рећи постаје духовном; цело изгледа као органско складно тело. Све је једно, као оно различни делови каквога цвета што пупи, где све избија из исте цветне основе (13). Овамо иду језици флексивни т. ј. са прегибом (или глежњем т. ј. малим зглавком или зглобом), који чине трећи раздео. Они стоје на највишем и најлепшем ступњу, на који се развитак језика може попети. Прегиб или флексија чини реч једноставном или само̀твором; она је правилна промена страна 143 самога корена, да би се исказала свеза, у којој стоје речи (а по њима и ствари) међу собом. Фино, ветрне, тано рећи духовне речце, које чине тај савез, понајвише су заменичне основе. То су завршни наставци, који се на прегибу зглобљавају, те тим речи мењају свој облик. Овде тек имамо организам, од различних чланова спојену, сраслу једну реч. Флексивни језици деле се на два велика племена — према средствима, која се поглавито употребљавају да се постигне то јединство — на индо-европско и симовско, а то су управо језици главних народа у светској историји. Прво и најважније обележје свих индо-европских језика то је, што су им знаци за флексију најстарије личне заменице. То је и у симовских тако, али мимо то симовски имају још ту особину, да за сваку основу ре̑чи ишту по три сугласна, а значење им не показују сугласно и самогласно заједно, него у њих сугласно показује само значење а самогласно само свезу. Самогласна у симовском не припадају корену, него свези. Индо-европско племе казује свезу више тим, што ће реч нарасти с поља (наставцима), симовско више унутрашњом променом. (14)

страна 144 И заиста може се рећи, да је право изучавање језика започело тек са познавањем индо-европскога племена. Тек што се на даљноме истоку нашао нов део света по језику, би првом покренута наша млада, разумна наука о језику; стари часни санскрт, превасходно класични језик, оплоди изучавање језика тако, како се пређе неје ни слутило, и задахну га новим животом. Тек од санскрта започело је пола̀га̑но тако рећи освајање нашега племена. Наравно да се земљиште само полако могло проматрати и задобивати; само се поступно могаше напредовати, и тек један по један народ као беочуг састављати у верижицу сродства. Што више беше поузданих резултата, тим је расла и ср̏чано̑ст. Требало је дуже времена, док се без и каке сумње могло сазнати, да су готово сви народи европски били један једини заједнички народ у прастаро доба, који се из Азије распрострьо различним путовима. За Инде и Персе (оба та народа зову се и лоза аријска) нађоше на скоро да су сродни; њима придружише Грке и Римљане; тек са раширеним погледом и ојачаним снагама мало по мало привукоше Германе и Словене; с њима једне страна 145 до̏би, шта више некако и старији јављају се Литавци; најпозније уведоше у круг сродства, као последњега члана, Келте. Тако смо ми, најпре што се тиче нашега дела света, Европе, с малим изузетком, само једна једина народна лоза или породица. Али по̀сто̑јбина нам је Азија; тамо су нам сродници Перси и Инди. Наше племе пружило се по големој просторији од обала реке Ганге преко предње Индије, Афганистана, Персије, Кавказа — у Европу до приморја атлантијскога океана, па и преко њега на острва до Изланда, не бројећи насеља, која су Европљани основали по другим деловима света, чим је на пр. и велики део Америке придружен нашој области по језику. Инди, Перси, Грци, Римљани с Романима, Словени, Литавци, Германи, Келти, то су народи који представљају наше племе, које се различно назива. Најобичније се зове индо-европским и индо-германским, прем да је и једно и друго име у нечем неприлично. Именом индо-европске племе хтело се да помене земљописно простирање племена од Индије до Европе, али и у самој Индији, као и у Европи има племена, који не иду овамо. Именом индо-германско племе страна 146 хтело се да се обухвате источни и западни крајеви; али тим се чини неправда Келтима, којих сродство истина не беше доказано тада, кад је овај назив постао, а осим тога, и Романи се простиру до западнога краја европског. Тим се именом највише служе Немци. Називи као као што су аријско и санскртско племе још мање показују ствар. По томе је индо-европско (или арио-европско) племе још најудеснији израз.

Друго племе флексивних језика обухвата т. з. симовске народе: Халдејце, Сирце, Самарјане, Финичане (Пунце), Јевреје, Арапе, и Етиопе (црне Арапе).

Народи тих двају племена — остављајући на страну Хинезе и Мисирце — јесу просветници у дојакошњој историји човечанства. Индо-европско племе тражи готово по свима странама земље да пусти свој корен, и где се оно појави, тамо завлада над становницима земаљским. К томе још је важније, што на том племену поглавито стоји просвета и напредак, човечанства у уметности, науци, радиности и трговини. И симовска племена могу се похвалити да су врло раширена, од југозапада Азије до Ираклијевих страна 147 стубова, шта више населише се и ниже по југоистоку Африке. Али су у уметности и науци, у склапању држава и у индустрији далеко заостали иза Индоевропљана. Ну они су у другом нечем знатнији. Индо-европски народи везани су за Симовце најважнијим од свију просветних момената. Вера је, чим су Симовци прибавили себи силни утицај на сав просветни свет: хришћанство је као год и јеврејство и ислам симовска порекла. Симовски утицај расте врло на западу, од како се раширило хришћанство, а не мање и на истоку и југу, па и у Африци преко ислама, који изађе такођер из симовскога погледа на свет.(15)

Тако дакле имамо три разреда је̏зи̑ка̑: једносложне, ломљиве с прилепком, и једноставне са прегибом. Не може се мислити, да још како корен и граматички облик могу стајати један према другоме. Сви се дакле језици, што их год има, познати и још до сад непознати, деле на ова три разреда. Средњем ступњу, са прилепком, припадају сви они језици, који несу једносложни, а не иду у трећи разред.

То су разреди је̏зи̑ка̑.

страна 148 А да би се дознало сродство језика међу собом, т. ј. како се прикупљају у род по језику, ту прво пресуђује унутрашња материја, глас, од којега је језик створен. Кад се у два или више језика гласови подударају, онда се може судити да су ти језици сродни, да долазе од једнога заједничког прајезика. Нарочито је поуздан знак средства, кад се заједничка гласовна материја једнога и другог језика, у сваком од тих језика, на особит начин мења, чим се одваја од онога другог као особени језик. Таким је променама с временом сваки језик подложан. Те промене зову се закони о гласовима у језику. Сви закони, који упућују на заједнички прајезик, чине једно племе по језику. Племе се дели после на лозе (породице), лозе на поједине језике, а ови на дијалекте, говоре и т. д.

То тражење како су језици један с другим род, води нас ка напред поменутом народопису по језику.

Без народописа готово не може бити историје. Наука о језику је основа народопису. Најунутрашњија битност каквога народа отвора се само у језику његову. Језик и народ у главноме страна 149 номе су исто, стојећи непрестано узајмице везани један за другога;^[4] по језику се може увек судити о народноме карактеру. По томе, само језици могу бити прави пребоји (преграде) међу народима. Формација лубање, и друго чим се разликују тако зване расе (кожна боја, коса и т. д.), по чему су дуго делили човечанство, врло је непоуздано и променљиво. Та и сами чланови истога племена показују различне т. з. особине раса! Становити Османлија Турчин кавкаске је расе, а т. з. татарска турска племена, Киргизи и Јакути, имају тип монголске расе. С друге стране на пр. Мађар и Баск не разликују се по својој телесној појави битно од Индо-европљанина, а по језику су Мађари и Басци далеко од Индо-европљана.(16) Па онда, како се и природњаци сами не слажу у својим деобама! Упоредимо само деобу од Блуменбаха Реција, Причарда и Велкера.(17) Језик је пак код човека особито значајно и увек са свим постојано обележје за то је много поузданије извести из њега основу за деобу страна 150 при научној, систематској разредби човечанства. А и да, не спомињемо, како је достојније за човека да се сматра народописно, т. ј. као члан умнога друштва, које је с њим скопчано истим обичајима и језиком; него антрополошки т. ј. по науци о човеку, као члан јестаственичке врсте: „човек“.

Језик је једини кадар, да нас верно и са свим поуздано извести о пореклу каквога народа — изузимајући наравно поједине случаје, у којима читава племена примише језик на пр. победилачки, или дошљаци језик староседелачки. За то је потребно да се језици и народи поделе и приберу по коленима сродства или несродства. Колико је тисућа погрешака учињено због непознавања сродства! Колико заблуда, распростиру и данас нарочито они, који се баве граматичким студијама, а не знају ништа о поређењу и сродству је̏зи̑ка̑! Какве погрешне и чудновате мисли чујемо често о тобоже се свим различним језицима, који у истини стоје као браћа један према другоме! Само је наука о језику кадра да учини крај таким заблудама.

И у другоме правцу, или који је с овим у тесној свези, могу се с помоћу језика докучити страна 151 ствари, које се несу ни слутиле. Формација језика иде даље од сваке историје. Руковођени језиком можемо ићи за народима у прастаро време, до таког периода, одакле не допире до нас никакав историјски глас; кад све жице попуцају, онда су језици и геологија једини, који нас могу обавестити о временима и стањима, о којима књига од историје ћути. До душе, наука о језику не може се мерити са геологијом и палеонтологијом (наука о ископаним, окамењеним старинама). (18) Језичарство не може истина да разликује период камена и бронзе, па ни становнике у зградама на кољу: али, ако не може да допре тако далеко у старину, у њега је бар оно, што може да дозна, тим верније и поузданије. Са језиком каквога народа знамо и круг његових погледа, представа и појмова; с помоћу језика можемо народу тако рећи да завиримо у срце. Ту су особито важне све оне речи, које означавају веровне, мора не и умне појмове. Тим путем кадри смо да уђемо у прастаро време на пр. индо-европскога првобитног народа.

Беше једно време, много пре и какво повеснице, кад су сви народи, што данас говоре страна 152 индо-европским језицима, били један једини заједнички народ, који је говорио једним језиком. У говорној материји тога првобитног народа имају сви народи, који од њега посташе, сваки свој део. Овога првобитног језика нема више нигде у истини, него се његова битност може само умом извести из суштине свију његових садашњих синова заједно. (19) Од времена на време одвајао се један по један део од заједничкога народа, те живљаше даље особеним животом за се, док се најпосле с временом тај први заједнички народ не раздвоји у садашњих осам братинских народа. Првобитно праотачка баштина дакле неје подједнако подељена међу те синове. Од првобитне говорне грађе имају већи део они народи, који дуже беху у скупу, него они, што се пређе одвојише; ови последњи имају онолико мање, колико се од говорнога добра још створило код заосталих, по што се први одвојише; па опет тако у истој мери при сваком новом раздвајању. А тако се исто под одвојених начинила нова говорна грађа, за коју заостали не знају. Може се рећи: што год више пођемо ка истоку, тим ћемо више страна 153 наћи онога наследства, дакле највише у санскрту, а што даље западу, тим мање.

Из веде, најстаријега споменика индијске књижевности, изађе на један пут, да колевка индо-европскога племена неје у самој Индији, него много којешта врло веројетно показује, да су прва седишта народна била на северозападној граници Индије, на обалама Инда а поглавито на индијскоме Кавказу (Хиндукушу, староме Паропамису), западно од хрпта планине Мустага и Белуртага, тамо где извире Оксус и Јаксартес, у Бактрији и Согдијани, па све до Каспијскога мора. Последње може се судити по томе, што већина народа индоевропских има исто име за море; а то показује на Каспијско а може бити и Аралско море. На ту постојбину упућују и речи за животиње и биље. Одавде се, у доцнијим деловима веде, може ићи корак по корак за народом лозе аријске, како се шири на исток преко Хиндустана к реци Ганги. Санскртски народ у Индији јавља се јасно као дошљак, који туђа деканска племена истискује мало по мало до јужнога краја индијскога полуострва. У тим првим седиштима, на висовима страна 154 Хиндукуша, налазимо још и данас гдекоја племена, којих је језик и сад врло близак санскртскоме, или боље народноме језику, пракрту, — међу којима су најпознатији т. з. кафирски језици. (20)

Из тих првих седишта дакле стао се индо-европски првобитни народ расељавати к истоку и западу. Којим је редом ишла ти сеоба, то може само језик утврдити, ако је и како могуће, као што он једини може расправити питање, који народи краће или дуже становаху један до другога. У најновије време живо су се окренули томе питању, мишљења се још колебају. (21) Најплоднија, најпробитачнија је страна свакако она, да се с помећу језика приближно упознамо са културним стањем својих старих пре деобе. А то може бити само тако, ако из говорнога блага тих народа, које се затекло, пронађено заједничке називе за неке појмове, који се после сматрају као наследно добро, које је сваки од, њих понео при иступању из заједнице. Овај нас поступак води да познамо, да се још индо-европски првобитни народ, попео беше на, сразмерно висок ступањ културе. Раскрилимо физички и духовни живот, па ћемо страна 155 наћи заједничке изразе не само за породични живот, кућевне и грађанске уредбе, сточарство, тежаштво, него и за појме, који већ претпостављају развијену митологију и повесницу од прича, и друга знања. Што свуда налазимо заједничке називе породичних чланова и много имена за средство, можемо судити, да породични живот беше још пре део́ба̑ учлањен и уређен. Што се речи подударају, особито за тежаштво и сточарство, то показује да су те гране цветале још у заједничкој постојбини, па и ако имају многе изразе за пастирски живот, ипак имена домаћих животиња око човека, имена за свакојаке хране, жита, како расту и како се готове, речи за кућу, двориште, село и град, сведоче да су нам стари већ били настањен тежачки народ, који се, код свега обиља у стадима, опет за то одрекао беше несталнога пастирског живота. Па онда, изрази за народ и владаоца показују почетак државни зграде, који се већ беше извио над патријархалним стањем. Вера им бејаше оштро изражена. Народ је поштовао божанство у светлом, сјајном небу. Знали су за поделу времена на месеце и године. Десетна система беше бећ утврђена страна 156 прости бројеви од 1 до 9, десетице до 50, и број 100; али за тисућу нема израза, који би био заједнички свима индоевропљанима. Овај најранији културни живот разматрао је први Кун, а даље га је до појединости извео Адолфо Пикте, (22) који своје велико дело, о првобитној аријској лози, неје неудесно назвао „Оглед језичарске палеонтологије.“

У најновије доба почели су са удвојеном ревношћу истраживати заједничке митологијске представе и материју у приповеткама, и доносише за то грађу са свих страна. Бенфајева величанствена истраживања (23) показала су особито још и то, да је највећи део грађе за приповетке и гатке дошао к нама из Индије, прем да тек у познија времена, и различним путовима. Поређена митологија почиње тако исто силно да узлеће, као и истраживање језика.

И нехотице отидосмо на поље, које већ прелази праву говорну страну. А то је управо заслуга науке о језику, што она шири живу ревност за истраживањем на све стране, од кад је санкрт истекао као сјајна звезда на обзорју језика. Требало је неко време, па да се круг индо-европских језика заокружи, и да се јасно страна 157 позна доказ о родној свези свију данашњих просветних народа међу собом, као и са Персима и Индима. Уједно са тим наласком пуним последица започе и нов окретнији живот на пољу језика. Сам језик, као језик, узеше оштрије на око и стадоше га истраживати. Томе се придружише теорије о суштини и постању језика, где можемо разликовати две школе, психологијску, којој су представници Хумболт, Хајзе, Ј. Грим, Ренан, Стајнтал, (24) и природњачку, коју заступају Шлајхер и Макс Милер. — Физиологијска истраживања о гласовима у језику и органима од Брика, Чермака, Хелмхолца, Меркла, Бајгла (25) и др. — Истраживања о писму и буквици од Лепсија, Момзена, Вебера, Стајнтала, Кирхофа, Фр. Милера. (26) — На пољу граматике и речника истраживало се и истражује се најдубље. Наука о облицима латинскога и грчкога језика морала је добити са свим други облик. Колико је класична филологија стајала противна и опирала се новој науци, опет за то пут ка помирењу и проницању једне у другу поравњује све више заслуга, која не малим де̑лом припада Ђорђу Курцију.(27) — Ауфрехт и Кун основаше 1852 нарочити страна 158 „Часопис за поређену науку о језику“ најпре на пољу немачког, грчког и латинског језика, од, којега већ има преко 20 књига, у којима је смештено право обиље знања о језику; — упоредо иде други часопис, који позније (1858) основаше Шлајхер и Кун „Прилози за поређено истраживање језика на пољу аријских, келтских и словенских језика“, од којега има 6 књига. — Резултате науке о језику популарно да прикаже предузео је с великим успехом Макс Милер у свом делу „Предавања о науци о језику“, тако исто и Шлајхер (28) у више послова. — Опште је занимљив и „Часопис за науку о духу читавих народа и за науку о језику“ од Лазаруса и Стајнтала, који је дошао већ до 7 књиге; наука о духу читавих народа, излази као наставак и ширење дојакошње психологије или науке о духу појединога човека; као што ова сматра душу појединога човека, тако народна психологија хоће да истражује дух читавих народа по њиховој суштини, по њиховим битним појавама у језику, вери, уметности, науци и т. д., према особинама њиховим.

страна 159 Далеко би прешло границе нашега разматрања, кад бисмо хтели у неколико само, ма и приближно, да изнесемо на среду све те различне правце истраживања, које је наука о језику покренула на томе пољу.

Наравно да се највише истраживало на пољу индо-европском; ту има наука да покаже ненадмашене послове: од Бопа, Пота, браће Гримова, (29) Миклошића, (30) Шлајхера, Куна, Вебера, Бенфаја, Рота и Бетлинка, Ласена, (31) Вилсона, Брокхауза, Макса Милера и т. д. Симовско благо у језику неје још онако претресено, као што имамо за индо-европско у поређеној граматици Боповој, ни после духовитог дела Ренанова о симовским језицима.

Велико се поље за рад отвора пред истражиоцем језика. Осим индо-европског и симовског племена има још много племена по језику и народности, која би врло достојна била ближега истраживања. Израчуњено је да има око 1000 различних језика, који се говоре на нашој земљи, од којих је од прилике само ¼ граматички обрађена, а остали су познати понајвише само по имену или по оскудним, мање више непоузданим списковима речи. Али задатак страна 160 је науке о језику, ако хоће да наврши своју намеру, која иде за тим, да обухвати све језике на земљи, да у све њих проникне, те да тако постави систему познавања свих је̏зи̑ка̑ или људскога говора у опште, чему би као завршни камен био, да се подигне зграда праве опште граматике.

Какве велике задатке има наука о језику да посвршује још у Америци, Африци и другде, док се не размрсе све те напремности међу народима! У кратко, непрегледно поље отворено је човечјем раду и истраживању, које је скопчано са најважнијим проблемама историје човечанства, са најважнијим питањима историје образованости, што свакога мора веома занимати. Али много је већ учињено, што је та нова наука покренула, да би се расветлила тама, која беше притисла све делове земаљске.

Сад да пређемо на главне резултате филологије и науке о језику у нас.

Ради лакшега прегледа разликоваћемо: најстарије доба (9, 10, 11 и 12 век), старо доба (13, 14 и 15 век), средње доба (15, 16 и 17 век), и ново време (18 и 19 век).

страна 161

Најстарије доба.

1. Државно. Из 9, 10, 11 и 12 века имамо латинске дипломе далматинских владалаца, на пр. Мутимирову (892), Крешимирове (1059, 64, 69, 71), Хранка захумског (1044), Дешину (1151) и т. д. Ширење западнога хришћанства ширило је уједно и латински језик. Срби беху тада још у заједници с Хрватима, на пр. у време Томислава, краља хрватскога (924 и 25), беше и велики жупан захумски и дукљански,^[5] Михаило, са многим другим великашима српским на црквеном сабору у Спљету. Тада владичанство дукљанско стајаше под архиепископијом спљетском. Срби и Хрвати раздвојише се политички и по вери тек у 11-ом (Хрватска се својевољно придружи Угарској 1091) а још више у 12 веку.

Из 12 века имамо на овоме језику потпис кнеза Мирослава (1186), диплому Кулина бана босанскога (1189), диплому великога жупана Немање (1199), и др. И у првој и у другој страна 162 дипломи долазе већ чисто српски гласови ћ и ђ, на пр. помоћ, тисућа, враћају; грађам, Ђурђево.

2. Песништво. Из 12 века је и хроника дукљанска од које имамо два текста, старији и млађи. У првом се причају само догађаји дукљански, а у другом се додају томе још и догађаји далматински. Старији је текст писан латинским, а млађи хрватским језиком. Старији је текст писао неки дукљански поп, западне цркве, у 12 веку, и каже да га је превео на латински из некога словенског летописа (кога данас нема), на у предговору свом уверава „љубазну браћу и часне попове, да неје ништа ни написао ни са словенскога превео, што неје чуо да приповедају оцеви и седи старци.“

За ту хронику доказала је новија критика ^[6] да неје летопис, па, ако и неје поезија, а оно је компилација, којој извор беху народне песме и приповетке о јунацима, бановима, кнезовима и војводама, које писац назива краљевима, и којима је он подигао леп страна 163 споменик у облику летописа. Гледај приче: отац Радослав и опаки син му Сеислав, Степан и Владислав, кнез Будислав, јунаштво храброга Техомила, и др. (у српском преводу, у Летопису „Матице Српске“, 1853, II).

То сведочи, да су Срби имали и тада народних песама, као и данас, и да су помињали славу својих старих у песмама, које се не разликују много од чешких из 10-га, и руске о рату Игореву из 12 века. У осталом испореди и живот краља Владимира (Петрисављева) из 11 века, на грчком језику, који је веома искићен поезијом.

3. Црквено. Године 879, у време цара Василија, покрстише се „бесни“ Неретљани и други Срби, за владе кнеза Здеслава. Приморске земље наше беху тада важније но остале. — На крају 9 века (880-90) Тодор архиепископ солински и спљетски, даде о свом трошку преписати словенски псалтир (који се изгубио), од којега има само препис Николе Рабљанина из 13 века. — У 10, 11 и 12 веку јавља се шиљаста хрватска глаголица. Језик је стари словенски па прилагођен народноме, од прилике онаки, какав је и српско-словенски у познијим страна 164 споменицима, писаним тако званом ћирилицом. Западни део нашега народа имаше словенску службу божју а стајаше у подручју владика западне цркве. У 11 веку (1068) папа Александар II помиње манастире латинске и грчке или словенске. Отуда се види: и савез са западом, и држање литургије словенске.

Народно веровање.

Новијим истраживањем доказано ја, да се 10, 11 и 12 века, уза страго „правоверну“ књижевност, развила друга, „кривоверна“, тако звана богомилска, која је прешла к нама из Бугарске. Богомилско цветаше у нашим земљама, као што рекох, од 10 до 12 века. Њихово учење дознајемо од чести из црквених учитеља, који их обличаваху. Богомили привлачише народ спољашњим приликама и својим учењем. Беху побожни, без спољашње таштине и раскошности, шта више одликоваху се суровом трудбом. У учењу њихову имало ја многих појединости, што привлаче. Они објашњаваху множину тајана у вери: створење света, спасење душе, будуће судбе, — које за народну страна 165 машту беше врло занимљиво да се одгонене; а правоверни бојаху се самовољних тумачења. Њихово се учење дотицаше и друштвених свеза. Они порицаху званичну јерархију и све друштвене односе и свезе, воде тада владаху. Један обличитељ вели: „уче своје да се не покоравају властѐли, хуле богаташе, ненавиде оцеве, прекоравају бољаре, мисле да су Богу мрски они што работају (кулуче) цару, и свакоме робу веле да не работа господину својему.“ Така демократска и социјална начела наравно да су морала привући народну већину, особито кад их поткрепише вером, о којој учаху да је „дубоко познавање божанствених тајана“. Други обличитељ, презвитер Кузман, последњи представник старе бугарске књижевности, вели за њих: „да љубе гусле, играње и бесовске песме, да пију вино, и да верују срећу, санове и свако учење сотонино“. Црквеноме сину онога времена, који сматраше земљу за „плачну долину“, „праг небески“ и т. д. могло се тако чинити, али ми видимо у томе млађан народ, који још овде хоће да поживи, те достојно, јер не ће да трпи ни веровних ни друштвених стега. Ми, који знамо разликовати језгру страна 166 од љуске, допустићемо, да су Богомили — поред свих заблуда и предрасуда у вери — у култури могли бити напреднији од правоверних. Отуда је, што се у новије доба многи окренуше том питању, и што се са свих страна прикупља грађа за то. (32)

Ту долазе сад тако зване лажне књиге (а то је богомилске) и веровно-народне приче, које од јужних Словена пређоше већином и к Русима. (33)

Остаци богомилскога учења данас су у нас онаке народне песме, као што је на пр. „Огњена Марија у паклу“, народне приповетке „о Соломуну“ и друге, узречица: син по греху, и различне враџбине. Осим тога, многе наше народне приповетке потекле су из грчких и источних прича, или су им пореднице, и то баш путем богомилства, као: калуђер и четири грешника; приче о Троји, о царевима: Александру, Тројану, Дукљану и Костантину; змија младожења; немушти језик; усуд; ђаво и његов шегрт; дивљан; пепељуга; наход Момир; невера љубе Грујичине, и т. д. Не треба сметати с ума, да гдекоје од тих приповедака имамо данас у новијем облику.

страна 167 Кулин бан, у 12 веку (1145 до 94), који Босну доведе до знамените културе, био је особити заштитник богомилски.

На против Немања устаде с оружјем противу њих, те је неке од њих спалио, друге покорио, треће прогнао (поделивши имање њихово међу сиромахе), учитељу је њихову одрезао језик, а нечастиве је књиге спалио. То приповеда Стеван првовенчани у животу свога оца.^[7]

Тако је од побожне и политичке ревности пропао већи део најстарије књижевности наше.

Старо доба.

1. Црквено. У 13, 14 и 15 веку настаје књижевност српско-словенска. Карактер ове књижевности беше црквен, јер књижевници беху калуђери. По садржини било је: литургијских и богословских књига, а од световних имамо: животе, летописе и зборнике, т. ј. неку врсту енциклопедија онога времена, у којима се налазило страна 168 од свачега по мало, на пр. између осталога и: Душанови закони, причице, календари и хронологија, астрологија, домаћи лекар, мудре речи грчких философа, а из граматике оксијар (акценти и скраћенице). Дела су већином несамостална, — подражавања. Свако оригинално мишљење сатрьо беше у напред стари изнемогли правац у животу византијском. И у световним пословима владаше фразеологија библијска, богословска. Ту нема да се цртају карактери, сликају ситуације, истражују побуде и узрочне везе; нема да се суди о вредности историјског догађаја или лица. Биограф и летописац не прати чињенице и догађаје размишљајући о стању и приликама овога народа. Поједини догађаји не приповедају се ради њих самих, већ као докази божјег милосрђа и паклене злобе, не пазећи на хронологију (на пр. у делу „архиепископа Данила II, и других“ нема нигде године). Важност дела мери се по томе, ко је више одан цркви и спољашњим обредима њезиним. Сава, Стеван, Доментијан, описују више живот калуђера Симеуна, него страна 169 великога жупана Немање. Таки је Данило и други.^[8]

Језик беше стари словенски па посрбљен. Учише га читајући црквене књиге и личним обучавањем. Књижевни тај језик обилат је у гласовима, речима и облицима њиховим. О српском стилу не може бити разговора у поглавито подражајној књижевности, на пола свом језику. Што језик неје био ни са свим туђ ни са свим свој т. ј. народни, то беше од штете српској књижевности — поред све користи, која је била изнајпре — јер кад је већ добитак за књижевност не са свим туђ језик, онда је много кориснији са свим свој, народни, који свак разуме. Друга је штета, што се књижевници вековима не могоше одвојити од тога мешовитог језика, а дотле трошише силе своје умне на књижевност, која народу оста туђа. То је узрок што народна књижевност неје у нас раније почела (у време државно самосталности) и напредовала силније.^[9]

страна 170 Дела Савина, и његових ученика, јесу врх свеколике старе књижевности, и по садржини и по језику и по стилу и по правопису (њихов правопис показује необично савршенство). Ке хоће о томе да се увери, нека испореди на пр. животе од Доментијана и Данила, а за правопис: Костантина философа из 15 века нарочиту расправу о томе, који са̑м невешт будући у свом послу, тражи да правопис постане владалачка и државна ствар.^[10] — То показује да је српска књижевност, у вековима пре Саве, морала расти и развијати се, док је дошла до таког цвета.

Сава је био духовни учитељ и просветитељ свога народа, али и саоснивач народнога јединства, среће и величине тим, што је знатно допринео, да се фактично стање уједињених земаља српских и правно призна, како изнутра, тако и с поља, од тадашњих великих сила: Цариграда, Рима,^[11] и немачкога цара (Фридерика I); што је помогао да се утврди владалачка страна 171 лоза Немањина, по реду наследства; што је српској цркви прибавио самосталност и уредио је; и што је целој књижевности старој дао нов правац, који трајаше пуна три века и више. Немањићи основаше и књижевне радионице, манастире Хиландар, Студеницу и Жичу, који тада беху то, што су данас штампарије. Особито Хиландар напунио је толике библиотеке својим списима и преписима, па опет данас има у њему још до 150 рукописа, а у целој Светој Гори око 300 (по казивању скорашњега руског путника Д. Петковића). Из ових манастира носише Руси у 14 веку, по ослобођењу од Татара, различне рукописе, а добиваху и по гдекојега књижевника и митрополита, на пр. Ћипријана, Григорија, Пахомија логотета и др., коју љубав опет они нама обилно вратише 18 и 19 века.

2. Државно. У дипломама од 12 до 15 века, јавља се нешто више светскога мишљења, и световнога то јест народног језика. — У 15 и 16 веку, језик словенско-српски постаје у неким односима дипломатским језиком код турскога., угарског и румунског двора. Гледај дипломе Амурата II, (1430 до 42), Мухамеда страна 172 II, Али-бега, Хамза-бега, Бајазита II, Селима I, Сулејмана II, Матије угарског (1465), Јована Запољца, Александра молдавског,^[12] и Ђорђа Кастриоте Скендер-бега. — У то време пада и писано уређење слободних општина по Приморју на основи обичајног права. Винодолски је закон из 13 века (1280), писан глаголицом;^[13] острва Крка из 14 века, (1388 и даље), писан такођер глаголицом;^[14] Пољи́ца имају обновљени, „милостивији“ статут од године 1400, писан ћирилицом, босанским правописом,^[15] (Пољичани се доселише из Босне у 11 веку). Најпосле Зборник Душанових закона такођер је из 14 века (1349 и 54)^[14][15]

Песништво. Књижевници овога времена удаљише се од здравога умовања народа свога, не познаваху живота његова, не докучиваху му нарави, зазираху од дотицаја са светом; тежња живота њихова беше, да се у манастирској страна 173 самоћи Богу моле. Али и народ српски имађаше једну велику књигу, у коју је слагао плодове дуговременог искуства свог, у којој је, од колена на колено, остављао трагове умнога развитка. По несрећи књижевници несу умели ништа да читају из те књиге, нити у свој рад штогод да пресаде. Она се казивањем настављала, преиначивала, мењала, скраћивала и допуњавала, док се најпосле 19 век неје на њу обазрео, те из ње научио читати сву красоту, која пређашњим вековима беше скривена. То су народне песме, приповетке и пословице. Да је већ тада било народних песама, сведочи изреком византијски писац Нићифор Григора, који у свом путовању из 14 века (1326) каже, како Срби „певајући тужне песме славе старе јунаке“. А то потврђују и новија истраживања И. Руварца, (у Седмици 1857 и 58), В. Јагића, и других.

Штампање књига.

На скоро по проналаску штампе почеше и Срби штампати книге, на измаку 15 века (1493), у Црној Гори, Млецима и по Србији. Али прва страна 174 штампа неје могла да подмири ни сву црквену потребу, него се још морало преписивати; а друго, то изумевање пада баш у нестадак и последње сенке државне самосталности наше, у време опадања и економнога стања нашега народа. Коме имање, живот, част неје обезбрижена; који има да се бори за опстанак свој: ономе не пада на ум наука и „цвет живота“ — уметност!

Средње доба.

Овај период обузима управо крај 15, и цео 16 и 17 век.

Али још пре тога у Дубровнику је велики пожар 11 века (1023) утаманио пређашњу књижевност. — Код књижевника 15 века влада још дијалекат „чакавски“, али 16 и 17 века пишу већ „штокавски“, јужним говором, са по којом сродном особином. Види се дакле, да говор херцеговачких Срба неје остао без утицаја на дубровачку књижевност у највећем јеку. — С друге стране опет општински послови у Дубровнику 15 века (1472) несу вођени на нашем, него на (кварном) латинском језику. страна 175 А у канцеларији за спољашње послове писане су диплома: српско-словенски, и мање више чисто српским језиком, како су доносиле собом трговачке прилике.

У Дубровнику овога периода има већ, на народноме језику, лепе књижевности сваке врсте: лирске, епске и драматске, — самосталних дела, и која подржавају Италијанима, Грцима и Римљанима, и превода. Али и ако ова књижевност има много које шта изврсно да покаже, ипак се не могаше раширити, нити што више учинити за народ: што књижевници беху већином племићи, који писаху за мештанске, властеоске потребе (понајвише за своје тако зване „академије“, то јест духовите забаве у властеоским „дворницама“); што несу имали обичај да своје списе штампају; што писаху латиницом по правопису налик на италијански; и што највећи део нашега, народа беше тада у најгорим политичким незгодама и невољи.

Из овога времена, имамо две ванредне појаве.

Прва граматика српско-хрватскога језика изашла је на латинском језику у Риму, 1604, страна 176 од Барт. Кашића; а другу је написао српским језиком, ћирилицом, у Тоболску (у Сибиру), Ђурађ Крижанић године 1665.

Оригинални рукопис Крижанићеве „критичке српске граматике, поређене с руским, пољским, хрватским и белоруским језиком“, који износи 218 листа, на целом табаку, налази се сад у Москви, у књижници духовне типографије. — То је чудновата појава и по себи, али и због садржине заслужује нашу пажњу. Поред многог једностраног и ексцентричног, (које од чести ваља и тома приписати, што је дело писано у Сибиру, без извора̑ и помоћних средстава), писац има многе јасне погледе, здраво суђење и оригиналних мисли. Он је реформатор и у правопису. Калајдовић суди, да то дело заслужује да се штампа. (35)

Крижанић је рођен у Босни, око Дубице. Он беше каноник загребачки. Провео је младост у завичају, па отиде у Русију, не зна се кад ни како, те тамо живљаше дуго, изучавајући ревносно словенска језике више од 20 година. Старао се да пробуди у Руса познавање словенским народа, да их подсети на једноплеменике, подложне туђину, и да им покаже, како страна 177 они треба да ослободе и уједине словенска племена. Крижанић је познавао западне Словене, чуо је о великом московском царству, и видевши га уверио се, да би оно имало чим да помогне осталим Словенима. Он не беше задовољан московским стањем ствари, па казиваше како да се поправи. Он се нада, говори о потреби науке, саставља предлоге, у којима је занимљива мисао о ослобођењу Словена, што по његову мишљењу може учинити Русија. Садашњи руски књижевни историк Пипин вели о њему: „Крижанић, Србин и васпитан у европским приликама, представља редак пример словенскога пробуђеног осећања народности, али судбина његова и његове књиге („Челобитна“, понизна молбеница), забачене и скоро нађене, показује, како је онда мало занимала Русе та мисао.“^[16]

Из 16 и 17 века имамо и четири речника, у многојезичним речницима: од Вранчића, у Млецима 1595; (исто опширније од Лодерекера, у Прагу 1605); од Мегизера, у Франкфурту страна 178 на М. 1603; а Јак. Микаља, написао је српско-хрватски („илирски“) речник, истумачен италијанским и латинским речима, са малом италијанском граматиком, у Лорету 1649.

Ново време.

У западноме де̑лу нашега народа јављају се 18 и 19 века речници и граматике, писане латинским, италијанским, немачким и српскохрватским језиком. Речнике писаше: Бела, у Млецима и Дубровнику 1728 и 85; — Стулић, у Будиму и Дубровнику 1801, 06 и 10; Волтиџија, у Бечу 1803, — и Катанчић у Будиму 1815. — А граматике излазише: од Рељковића, у Бечу 1767, 74 и 89; — Ланошевића Ђурића, у Осеку и Будиму 1778, 89 и 95; — Томенчека, у Калочи 1807; — и Апендина, у Дубровнику 1808 и 28.^[17] Ти послови потхрањиваху љубав и народноме језику, а тим и к народности; а да су подмиривали страна 179 потребу, види се и по честим издањима њиховим.

На против на северно-источној страни почиње књижевност опет пола туђим језиком.

Доситије наваљује први, да се пише народним језиком, али ни он не зна још, шта је управо чисто (не помешано) српски.

Почетак Вукова рада подудара се са ослобођењем Србије. Он најпре прикупља народне умотворине, т. ј. народне песме, приповетке, пословице и обичаје; уређује нови, разумнији правопис и акцентуацију; пише граматику и речник чистога народног језика; описује српски народ, где год га има, његов језик, обичаје, земљу; пише прилоге за политичку историју и за повесницу нашега језика; преводи Нови Завет; и бори се педесет година за чистоту и правилност најблагогласнијега међу словенским језицима.

Овако је постала нова школа, Вукова, на народноме језику за народ, која пође са овим новим путовима. Она неје постављала закона̑ о језику, као пређашње, него их је изводила из самога језика, који ствара народни дух. А страна 180 најбоља читанка и примери за то беху јој — народне умотворине.

Ти умотвори имају још једну, веома велику вредност. Српске јуначке песме преведене су данас на све културне језике и оне се смело упоређују са најврснијим народним епима свега човечанства, т. ј. са индијским, персијским, грчким, скандинавским и немачким. Вредност народних умотворина искаче још више, кад помислимо, да књижевна дела наша ретко кад прелазе границу нашега народа, па и то у по гдекоју само туђу књижевност, и ако је новија књижевност наша самостално усвојила и применила европско знање, на својој основи и према својим приликама; (наравно, јер је сав наш духовни рад још у размерама врло скромним, удешен за домаћу потребу) — а народна поезија наша учинила је од тога почасни изузетак; она далеко пређе наше границе и разгласи нас по целоме свету.

Како савестан беше Вук у своме књижевном раду, види се између осталога и отуда, што је Миклошић изабрао српски језик, да на њему покаже како постају сложена имена у словенским језицима (Беч 1862), јер је Вуков речник страна 181 једини, у коме су заиста само оне речи, које српски народ говори, нити има у њему једне, које он неје чуо у народу својим ушима; стари се пак језик угледаше, што се тога тиче, у многоме на грчки, а новији словенски језици на латински, немачки, француски и црквенословенски.

Иза Вука настадоше многи ученици Вукови, а од чести и Миклошићеви, којих је значење у томе, што поуздано и јасно познаше квар и предрасуде свога времена у питању о језику, на их отворено и очито казиваху и обараху, а чувајући се једностраности у тежњама за преображајем, знађаху да управе пробуђени покрет у поуздане, мирније путове; у кратко, који порушише и остатак пређашње, мешовите зграде, па очистивши рушевину, наставише да, изиђују и справљају величанствену народну грађевину.

Из Вукове школе поменућу само најзаслужнијега. Ђ. Даничић је у нас представник историјске и поређене науке о језику. Он је издао многе споменике, и таки речник, из књижевних старина српских, да се у Москви саставило друштво, које ће да изради слични речник из руских страна 182 књижевних споменика. Он је најбоље израдио III део граматике, облике; тако исто научно је започео обрађивати синтаксу, на којој, је код свих Словена до сад мало рађено; довршио је приправу за науку о акцентима:^[18] протумачио је тајну буквицу српску; огледао је да разреди све Словене по међусобном сродству, ослањајући се на своју теорију о српским гласовима ћ и ђ; превео је Стари Завет, Мајковљеву историју српскога народа, Писма о служби божјој од Муравијева, и 24-та је година већ, како критичким оком прати рад на пољу пауке о језику.

Српска државна власт завела је пре 19 година (1852) у лицеју катедру за „теорију словесности“, која се од 1859 зове филологијом, — с које су већ до сад многи упућивани и упућени на прави пут к изучавању науке о језику.

страна 183 Али историја језика и просвете нашега народа имаће да забележи и немилих појава. Отац нове српске књижевности проведе сав свој век и умре у туђини; па ни после смрти његове, Вукова ужа отаџбина неје приложила ништа на издавање његових дела. А његов последник, Даничић, живи данас такођер на страни. И тако даље. (36)

„Народ, који не поштује својих великих духова, не заслужује ни да их има!“

Али надајмо се, да се у напредак, не ће јављати тако немиле прилике. Та и само законодавно тело изјавило је свечано, да су просвета и војска — две руке народне! А друго, наш народ мора пригрлити просвету, ако хоће да буде користан и себи и другима, ако хоће да заузме достојно место у друштву културних народа, ако не ће с пушком у руци да буде вечити стражар на граници европске цивилизације! А ко хоће просвету, тај мора поштовати представнике науке и уметности, тај ваља да потпомаже књижевнике и уметнике, и да цени њихове труде и умне привреде.

Онима, што се сумњају о нашој будућности, напомињем, да културан народ не мора бити страна 184 многобројан, него поред природнога дара и подобности, треба да је слободан, изнутра и с поља. Стара Грчка, народ од 12 милијуна (који у највећем цвету писаше у три дијалекта), беше земља слободе, човечности и лепоте. Ту човечјем организму беше дато, да се складно развија. Атина беше седиште јелинскога умља. Многи врсни људи, потпомогнути слободом демократске државе, очитоваше обиље мудрости и лепоте у државноме животу, науци и уметности. Грчка постаде просветитељка целога света. — Истина ми нисмо јелинска стихија. Али и наш народ има дара, то показују његове умотворине; а друго, и пожртвовању наших књижевника ваља се дивити, јер им обично до сад беше веома незнатна награда, и морална и материјална. Па онда, ни то не треба заборавити, да су већини осталих Словена први зраци просвете синули с југа. Најзад, сунце слободе разгонило је магле холандске и фламске, и отопило снегове шведске; њиме поникоше дивни цветићи, вредни не само за подмиривање домаћих потреба, него и да се пресаде у вртове првих европских књижевности, — па се и ми уздамо у се и у ток светских догађаја! Као страна 185 што пређашњи век даде важност посебној личности, тако ће овај да да̑ важност народној личности. Савез дакле равноправних јужних Словена — којих има 14 милијуна, — писаће, ако да Бог, такођер у три дијалекта: бугарски, српско-хрватски, и словеначки.

У нашој науци, за кратко време и у незгодним приликама, доста је учињено; али још много више остаје да се учини. То чека нас, млађа браћо, садашњи и потоњи нараштај. Прионимо око тога! Језик је штит и бедем народности. Угледајмо се у томе на Саву Немањића, који отиде у манастир да се учи књизи, постећи и сиротујући, да би, на овој начин, отворио нов живот овоме народу. Наш је положај слика и прилика великога жупанства Немањина. Трудимо се дакле и ми, еда бисмо припомогли, да се народу српскоме — и јужно-словенском — отвори нова ера!

Примедбе

(2) Као увод у науку о језику могу служити ова дела:

W. v. Humboldt, Über die Verschiedenheit des menschlichen Sprachbaues und ihren Einfluss auf die geistige Entwickelung des Menschengeschlechtes. 4. Берлин 1836. Испореди с тим: H. Steinthal, Die Sprachwissenschaft W. v. Humboldt’s und die Hegelsche Philosophie. Берлин 1848.

A. Schleicher, Zur vergleichenden Sprachengeschichte. Бон 1848. — Die Sprachen Europas in systematischer Übersicht. Бон 1850.

H. Steinthal, Die Classification der Sprachen dargestellt als die Entwickelung der Sprachidee. Берлин 1850. — Charakteristik der hauptsächlichsten Typen des Sprachbaues. Друго издање класификације је̏зи̑ка̑, 1860.

K. W. L. Heyse, System der Sprachwissenschaft. Nach dessen Tode herausgegeben von H. Steinthal. Берлин 1856.

Schleicher, Zur Morphologie der Sprache. Петроград 1856.

Max Müller, Lectures on the science of language, delivered at the Royal Institution of Great Britain. Лондон 1861. — пето прегледано издање 1866. — Second series. Лондон 1864. — Vorlesungen über die Wissenschaft der Sprache. Für das deutsche Publikum bearbeitet von C. Böttger. Липиска 1863. — Друго издање 1866. — II. Serie von 12 Vorlesungen 1866.

W. D. Whitney, Language and the study of language; a course of lectures on the principles of linguistic science. Лондон 1867.

A Boltz, Die Sprache und ihr Leben. Populäre Briefe über Sprachwissenschaft. Офенбах на М. 1868.

Th. Benfey, Geschichte der Sprachwissenschaft und orientalischen Philologie in Deutschland seit dem Anfange des 19 Jahrhunderts, mit einem Rückblick auf die früheren Zeiten. Минхен 1869.

Испор. још A. F. Pott, Die wissenschaftliche Gliederung der Sprachwissenschaft. Eine Skizze. Jahrbücher der freien deutschen Akademie, herausgegeben von K. Nauwerck und L. Noack. Франкфурт на М. 1849 I.

страна 187 Старије дело у таблицама: Adr. Balbi. Atlas ethnographique du globe, ou classification des peuples anciens et modernes d’ après leurs langues, précédé d’ un discours etc. На целом табаку, Париз 1826.

Библиографијска књига: J. S. Vater, Litteratur der Grammatiken, Lexika und Wörtersammlungen aller Sprachen der Erde. Zweite Ausgabe von B. Jülg. Берлин 1847.

Стр. 128. — (3) О грчким и римским заслугама за науку о језику испор. H. Steinthal, Geschichte der Sprachwissenschaft bei den Griechen und Römern mit besonderer Rücksicht auf die Logik. Берлин 1863.

Стр. 130. — (4) Све што је урађено до почетка овога века, разложено је у делу: Mithridates oder allgemeine Sprachenkunde, mit dem Vater Unser als Sprachprobe in beinahe 500 Sprachen und Mundarten, von J. Chr. Adelung, 4 књиге (2 до 4 наставио је Ј. С. Фатер). Берлин 1806 до 17.

Стр. 130. — (5) Fr. Bopp, Über das Conjugationssystem der Sanskritsprache in Vergleichung mit jenem der griechischen, lateinischen, persischen und germanischen Sprache. Франкфурт на М. 1816.

Стр. 132. — (6) Шлајхер у Kuhn und Schleicher, Beiträge zur vergleichenden Sprachforschung auf dem Gebiete der arischen, celtischen und slavischen Sprachen. Берлин 1861. Књ. II. стр. 127 до 128.

Стр. 133. — (7) Schleicher, Sprachen Europas, стр. 1 до 5. — Die deutsche Sprache. Стутгарт 1860 стр. 117 до 122. — Против ове теорије од чести је управљено делце: H. Steinthal, Philologie, Geschichte und Psychologie in ihren gegenseitigen Beziehungen. Друго издање у Берлину 1864. — Испор и G. Curtius, Philologie und Sprachwissenschaft. Липиска 1862.

страна 188 Стр. 135. — (8) Schleicher, Morphologie der Sprache, стр. 1, 35 до 38. — Deutsche Sprache, стр. 9 до 10, 122 до 127. — Beiträge, 1861, II. 257.

Стр. 135. — (9) Ch. Darwin, On the origin of species by means of natural selection or the preservation of favoured races in the struggle for life. Лондон 1859 (у више издања). — Über die Entstehung der Arten im Thier- und Pflanzenreiche durch natürliche Züchtung oder Erhaltung der vervollkommneten Rassen im Kampfe um’s Dasein. Übersetzt von H. G. Bronn. Стутгарт, II-го издање 1863. — Ch. Darwin’s Lehre von der Entstehung der Arten im Pflanzen- und Thierreich in ihrer Anwendung auf die Schöpfungsgeschichte dargestellt und erläutert von Fr. Rolle. Франкфурт на М. 1863. — Fr. Rolle, Der Mensch, seine Abstammung und Gesittung im Lichte der Darwin’schen Lehre von der Art-Entstehung und auf Grundlage der neuern geologischen Entdeckungen dargestellt. Mit 36 Holzschnitten. Франкфурт на М. 1866.

Стр. 136. — (10) A. Schleicher, Die Darwin’sche Theorie und die Sprachwissenschaft. Вајмар 1863, стр. 29. — Über die Bedeutung der Sprache für die Naturgeschichte des Menschen. Вајмар 1865.

Стр. 136. — (11) Ову страну заступа нарочито Стајнтал, у својим различним делима, а особито у: Grammatik, Logik und Psychologie, îhre Principien und ihr Verhältniss zu einander. Берлин 1855. — Philologie, Geschichte und Psychologie in ihren gegenseitigen Beziehungen. Берлин 1864.

Стр. 136. — (12) Шлајхерова теорија, коју је развио у својим различним списима. Zur vergleichenden Sprachengeschichte. Бон 1848, стр. 6 до 12; Sprachen Europas, стр. 5 до 10, а местимице и даље; Morphologie der Sprache; Deutsche Sprache. Она се страна 189 ослања од чести на В. Хумболта. Први је ту деобу наговестио А. В. Шлегел у: Observations sur la langue et la littérature Provençales. Париз 1818. стр. 14.

На против Стајнтал оснива своју деобу са психологијскога гледишта на унутрашњем облику језика: Steinthal, Charakteristik der hauptsächl. Typen des Sprachbaues. Берлин 1850, 2-го издање 1860.

Стр. 142. (13) Гледај примере код Шлајхера, Deutsche Sprache, стр. 7.

Стр. 143. — (14). Schleicher, Semitisch u. indogermanisch. Beiträge 1861, II.

Стр. 147. — (15). E. Renan, Histoire générale et système comparé des langues sémitiques. 1-re partie. Histoire générale des langues sémitiques. Париз 1855, друго издање 1858. — Nouvelles considérations sur le caractère général des peuples sémitiques, et en particulier sur leur tendance au monothéisme. Париз 1859.

H. Steinthal, Zur Charakteristik der semitischen Völker. Zeitschrift für Völkerpsychologie. 1860. I.

R. T. Grau, Semiten und Indogermanen in ihrer Beziehung zu Religion und Wissenschaft. Eine Apologie des Christenthums vom Standpunkte der Völkerpsychologie. Стутгарт 1864. Друго издање 1867.

Fr. Spiegel, Semiten und Indogermanen. Ausland 1867, бр. 14 и 15.

Стр. 149. — (16). Schleicher. Über die Bedeutung der Sprache für die Naturgeschichte des Menschen. Бајмар 1865.

Стр. 149. — (17). Како је непоуздана деоба на расе гледај: Rolle, Der Mensch, seine Abstammung, Gesittung etc. Франкфурт на М. 1866. стр. 231 до 264.

J. C. Prichard. Researches into the physical history of mankind. Треће издање, 4 књиге. Лондон 1836 до 44. — Naturgeschichte des Menschengeschlechtes. Nach der 3. Aufl. des engl. Originals mit Anmerkungen und Zusätzen, herausgegeben von R. Wagner und F. Will. 4 књиге. Липиска 1840 до 48.

H. Welcker, Untersuchungen über Bau und Wachsthum des menschlichen Schädels. I део. Липиска 1862.

Стр. 151. — (18). Der Mensch der Vorwelt. Eine Darstellung für gebildete Laien. Nach den Ergebnissen der neuesten Forschungen von Darwin, Lyell, Huxley, Owen u. A. bearbeitet von A. Laugel. Deutsch und mit Zusätzen versehen von H. Hartmann. Липиска 1865.

R. Schweichel, Der gegenwärtige Stand der Sprach- und Naturforschung in Bezug auf die Urgeschichte des Menschen. Липиска 1869.

Стр. 152. — (19). Тако је индоевропски првобитни језик реконструисао Шлајхер, Compendium der vergleichenden Grammatik der indogermanischen Sprachen. Вајмар, 2-го издање, 1866.

F. C. Fick, Wörterbuch der indogermanischen Grundsprache in ihrem Bestande vor der Völkertrennung. Ein sprachgeschichtlicher Versuch. Mit einem Vorwort von Th. Benfey. Гетинген 1868.

Стр. 154. — (20). E. Trumpp, Über die Sprache der sog. Kafirs im indischen Caucasus (Hindu-Kusch). Zeitsch. der deutschen morgenl. Gesellsch. 1866. XX.

Стр. 154. — (21). Шлајхер у: Allg. Monatsschrift für Wissenschaft und Literatur. 1853. За тим Beiträge für vergl. Sprachforschung 1858. I. — Lottner, Über die Stellung der Italer innerhalb des indoeuropäischen Stammes. Kuhn’s Zeitschrift. 1858. VII. — Ebel, Celtisch, griechisch, lateinisch. Beiträge 1858, I. — Шлајхер, Die Stellung des Celtischen im indogerm. Sprachstamme. Beiträge 1858, I. — Ebel, Die Stellung des Celtischen. Beiträge 1861. II. — Lottner, Celtischitalisch, страна 191 на истом месту. — Гледај још: Schleicher, Die Darwin’sche Theorie, додатак — G. Curtius, Zur Chronologie der indogerm. Sprachforschung. Липиска 1867.

Стр. 156. — (22). A. Kuhn, Zur ältesten Geschichte der indogerm. Völker. Берлин, 1843. Друго издање у: Weber’s Indische Studien. 1850. I.

Les Origines Indo-Européennes ou les Aryas primitifs. Essai de paléontologie linguistique par Adolphe Pictet. 2 књиге, Париз 1859 до 63. — Гледај још и Lottner у Kuhn’s Zeitschrift f. vgl. Sprachforschung, 1858. VII. — Mommsen, Römische Geschichte, 3-ће издање, I.

Стр. 156. — (23). Pantschatantra: Fünf Bücher indischer Fabeln, Märchen und Erzählungen. Aus dem Sanskrit übersetzt mit Einleitung und Anmerkungen von Th. Benfey. 2 књиге. Липиска 1859. Особито у уводу. — Осим тога писао је Бенфај о томе по различним часописима.

Стр. 157. — (24). J. Grimm, Uber den Ursprung der Sprache. Берлин, 1852, шесто издање 1866.

E. Renan, De l’ origine du langage, Париз 1848, четврто издање 1863.

H. Steinthal, Der Ursprung der Sprache, im Zusammenhange mit den letzten Fragen alles Wissens. Eine Darstellung, Kritik und Fortentwickelung der vorzüglichsten Ansichten. Берлин 1851, друго издање 1858.

Стр. 157. — (25). E. Brücke, Grundzüge der Physiologie und Systematik der Sprachlaute. Беч 1856.

Czermak у различним расправама, у извештајима философско-историчке класе бечке академије за науке, 1857 до 59. — Der Kehlkopfspiegel und seine Verwerthung für Physiologie und Medicin. Липиска 1860, 2-го издање 1863.

страна 192 Helmholtz, Die Lehre von den Tonempfindungen. Брауншвајг 1863.

C. L. Merkel, Physiologie der menschlichen Sprache. Липиска 1866.

H. Beigel, Zur Physiologie der deutschen Sprach-Elemente. Ерланген 1867. — Max Müller Vorlesungen, II. Serie, стр. 88 до 144. — Гледај још H. Ebel, Zur Lautgeschichte. Kuhn’s Zeitschrift, 1864, XIII и XIV.

Стр. 157. — (26). R. Lepsius, Zwei sprachvergleichende Abhandlungen. Über die Anordnung und Verwandtschaft des semitischen, indischen, äthiopischen, altpersischen und altägyptischen Alphabets. Берлин 1837. — Das allgemeine linguistische Alphabet. Grundsätze der Übertragung fremder Schriftsysteme und bisher noch ungeschriebener Sprachen in europäische Buchstaben. Берлин 1855 — Standard Alphabet for reducing unwritten languages and foreign graphic systems to a uniform orthography in European letters. Second edition. London, Berlin 1863.

Über die arabischen Sprachlaute. Берлин 1861. — Das ursprüngliche Zendalphabet, 1863. — Über das Lautsystem der persischen Keilschrift, 1863 (све троје из академијских расправа)

Th. Mommsen, Die unteritalischen Dialecte. Mit 17 Tafeln und 2 Karten. Липиска 1850.

A. Weber, Über den semitischen Ursprung des indischen Alphabetes. Zeitschrift der deutschen morgenl. Gesellschaft 1856, X. Прештампано у A. Weber, Indische Skizzen. Берлин 1857.

H. Steinthal, Die Entwicklung der Schrift. Берлин 1852.

Kirchhoff, Studien zur Geschichte des griech. Alphabets. Берлин 1863, 2-го издање 1867.

F r. Müller, Über den Ursprung der armenischen Schrift. Извештаји бечке академије, 1865. књ. 48. — страна 193 Über den Ursprung der himjarisch-äthiopischen Schrift, књ. 49. — Über den Ursprung der Schrift der malayischen Völker, књ. 50. — Über Ursprung, Entwicklung und Verbreitung der indischen Schrift. Linguistischer Theil der Novara-Expedition, стр. 219 до 238.

Стр. 157. — (27). G. Curtius, hie Sprachvergleichung in ihrem Verhäiltniss zur classischen Philologie dargestellt. Берлин 1845, 2-го издање 1848. Die Bildung der Tempora und Modi im Griechischen und Lateinischen sprachvergleichend dargestellt. Берлин 1846. — Griechische Schulgrammatik. Праг 1852, 8-мо издање 1868. — Philologie und Sprachwissenschaft. Липиска 1862. — Grundzüge der griechischen Etymologie. 2 дела. Липиска 1858 и 62, 2-го издање 1866, — Zur Chronologie der indogerm. Sprachforschung. Липиска 1867.

Стр. 158. — (28). Још је пре изашло: M. Müller. The languages of the seat of war in the east. With a survey of the three families of language. Semitic, Arian, and Turanian. Друго издање, са додатком о мисионарској буквици, и са народописном картом од А. Петермана. Лондон, Единбург и Липиска 1855.

A. Schleicher, Die Sprachen Europas in systematischer Übersicht. Бон 1850. — Die deutsche Sprache. Стутгарт 1860.

Стр. 159. — (29). Главно дело: Fr. Bopp, Vergleichende Grammatik des Sanskrit, Send, Armenischen, Griechischen, Lateinischen, Litauischen, Altslavischen, Gothischen und Deutschen. Берлин 1833 до 52. 3-ћи издање, у 3 књиге, 1871. — C. Arendt, Ausführliches Sach- und Wortregister zur 2. Aufl. von F. Bopp’s Vergleichender Grammatik, 1863.

A. F. Pott, Etymologische Forschungen auf dem Gebiete der indogerm. Sprachen. 2 дела. Лемго 1833 страна 194 до 36. — Друго издање, Лемго и Детмолд 1859, 61, и 67.

J. Grimm, Deutsche Grammatik, 4 дела, Гетинген, 1819, 26, 31 и 37. — Друго издање, у 2 дела, Берлин 1871. Део први. — Deutsche Mythologie. Гетинген 1835, 2-го издање у 2 књиге 1844. — Geschichte der deutschen Sprache. 2 књиге. Липиска 1848. 3-ће издање 1868.

Deutsches Wörterbuch von J. und W. Grimm. Липиска 1854 до 1870, књига I, II, III, IV, V.

Стр. 159. — (30). Fr. Miklosich, први му је посао: Реценсија Бопове поређене граматика, Wiener Jahrbücher 1844, св. 105. — Lexicon palaeoslovenico-graeco-latinum, Беч 1850, 2-го издање 1862 до 65. — Vergleichende grammatik der slavischen sprachen, део I. lautlehre 1852, део III. formenlehre 1856, део IV. syntax 1868 св 1; прилози синтакси: verba impersonalia 1865, der praepositionslose local 1868, die negation 1869. — Прилози II делу граматика, о творби основа: Radices, Липиска 1845, 2-го издање die wurzeln 1857; bildung der nomina 1858, verba intensiva (Beiträge) 1858, suffix ь ъ, на истом месту, suffix лъ (Slav. Bibl. II.), die wurcel çru (Beiträge) 1858, nominale zusammensetzung 1862, personennamen 1860, ortsnanien 1864, monatsnamen 1867, fremdwörter 1867. — Über die sprache der ältesten russichen chronisten, vorzüglich Nestors 1854 (изв. акад. XIV), — Die sprache der Bulgaren in Siebenbürgen 1856. — Das slavische im rumänischen 1865. — Chrestomathia palaeoslovenica 1854, 2-го издање 1860. — Slavische bibliothek, beiträge zur slavischen philologie und geschichte. I и II књ., 1851 и 58. — Осим тога издао је многе важне споменике и писао је по различним часописима.

A. Schleicher, Die Formenlehre der kirchenslavischen Sprache. Бон 1852. — Handbuch der litauischen Sprache. 2 књ. Праг 1856 до 57. — Compendium der vergl. Grammatik. Бајмар 1861 до 62. 2-го издање 1866.

Стр. 159. — (31). Поред многих других послова: Indische Studien. Beiträge für die Kunde des indischen Alterthums. Im Vereine mit mehreren Gelehrten herausg. von A. Weber, 1850 до 70 више од 10 књига.

Sanskrit- Wörterbuch herausgegeben von der kaiserl. Akademie der Wissenschaften, bearbeitet von O. Böhtlingk und R. Ruth. Петроград 1855 до 1870, књ. I до VI.

Ch r. Lassen, Indische Alterthumskunde, књига 1 до 4, и додатак ка 3 и 4 књизи. Бон и Липиска, 1847, 52, 58, 61, 62 и 67.

Стр. 166. — (32). Питање о Богомилима код нас је први покренуо пређашњи председник ученога друштва, г. Ј. Гавриловић, 1866, ставивши познатих пет питања и давши награду за расправљање њихово. — На то је изашло дело Б. Петрановића: Богомили. Задар 1867. — Испореди реценсију Рачкога у Radu akademije južnoslovenske, I.

Стр. 166, — (33). Пыпинъ, Очеркъ литературной исторіи старыхъ русскихъ повѣстей и сказокъ. Петроград 1857. — Обзоръ исторіи славянскихъ литературъ. 1865. — Испореди још и Т. Буслајева: Историческіе очерки русской народной сдовесности и искуства (уметности). Москва 1861. I. II.

Стр. 172. — (34). За старо наше право, обичајно и постављено, гледај правничке расправе од Маћејовскога, Палацкога, Крстића, Мајкова, Јиречека, Богишића, Леонтовића, Мијатовића и других. — А за текст Душ. зак. издање П. Ј. Шафарика, Праг 1851, и Ст. Новаковића, Београд 1870.

Стр. 176. — (35). К. Т. Калајдовић, Іоаннъ эксархъ болгарскій. Москва 1824, стр. 120 до 23. — П. Ј. Шафарик, Geschichte der südslavischen Literatur. Aus dessen handschriftlichem Nachlass heraugegeben von J. Jireček. Праг 1864 до 65. II, стр. 38 и 103. —

Сада гледај Даничићеву обзнану Граматике Ђурђа Крижанића, у Radu J. A. књ. 16.

Стр. 183. — (36). На први део те ставке написао је многозаслужни старина Ј. Гавриловић, тадашњи намесник Кнештва и редовни члан ученога друштва, исправку под именом: „Прилог к биографији Вука Ст. Караџића“. (Гласник 33, 1872). Наведени подаци у томе Прилогу верни су; али они несу једини узроци ни онога, што се збило с Вуком, а о Даничићу се у томе чланку ништа и не говори. Веома поштовани писац, на жалост моју, неје ме управо разумео. Оно место у мојој беседи неје смерало ни на какве посебне личности, него беше добру ради прекор нашим негдашњим друштвеним одношајима у опште. Да је тако, види се и из самога оног места, а особито у свези са оне две друге ставке, које за њим долазе. А сад да додам још нешто, у име ограде од сумњичења.

И ја сам истицао, у различним својим радовима, заслуге просветољубивих Владалаца српских за књижевност и уметност, али сами Владаоци не могу учи нити све; а друго, око тога се баш и врзе питање: шта је узрок, што је у Србији за 55 година истина доста учињено за просвету, али опет неје онолико, колико се могло и како би требало да је — према задатку наше државе на балканском полуострву — кад и Владаоци и Народна Представништва беху увек вољни, да одобре што више на просветну струку? Први још к томе и сами даваху из својих средстава, а било је и засебних добротвора, (међу којима пок. Ј. Гавриловић неје од најмањих)! Па што онда из државних средстава неје више трошило на просвету, и што се умне снаге несу и више цениле и бољма страна 197 потпомагале? Да неје за то, што бејасмо одвећ чуварни, или што је било много раскрајака, или што „управитељи народне просвете“ не беху ти довољно вешти, то јест немаху добра плана ни мудрих саветника, не умејаху да усредократе потребну умну снагу, или што се често мењаху па им недостајаше времена за потпуно извршење својих замисли? Или је нешто друго сметало?

Било како му драго, тек се не може порећи, да је било на пр. и овога: Негда српски министри забрањиваху нови правопис и све књиге штампане јотом; „не налажаху се побуђени“ да повисе Вуку државну пенсију; друштву српске словесности (доцније ученом друштву) даваху годинама помоћ само од 100 дуката (1200 динара) годишње, тако да је најпосле научно друштво имало управо онолико помоћи годишње, колико је један полузванични новинар имао месечнога дохотка, — што је, мало по мало, одавно поправљено; значајно је, да иноплеменици и иноверци више пута боље пролажаху од једноверних и од сународника, и т. д. Друштво српске словесности опет, штедећи своја оскудна средства, неје хтело да откупи Даничићев Речник из књижевних старина ни по 2 дуката од штампана табака; а српске учено друштво неје имало чим да откупи „Коријене“ у нашем језику, него су изашли у Загребу латиницом (1877). Зна се, за што је Даничић први пут отишао у Загреб, покрај све наклоности добротвора му Владаоца; познато је и како је за време првога рата морао заложити царски прстен и своју библиотеку продати народној, због општих и породичних прилика. А да беше среће, велики речник српског и хрватског језика излазио би данас у Београду, о трошку ученога друштва или научне академије!.... и тако даље.

страна 198 Међу тим има разлике између некад и после! Држава је свој задатак схватила као слободу узнутра и с поља, па је друкчије гледала и на просветну струку. Просветна средишта и установе умножише се или ојачаше. Разна просветна предузећа потпомагана су више, но пре. Држава српска откупљује податљивом руком право на издавање Вукових дела; хоће кости његове свечано да пренесе у Београд и да му подигне споменик. Даничић бејаше величанствено сахрањен о државном трошку, а његова дела издаће српско учено друштво, по његовој последњој вољи; на гробу ће му се подићи споменик. Доцније су и живим представницима науке и уметности, у опште узевши, признаване заслуге, (поред нових погрешака, јер сад их је опет тиштала и трла политичка пристраност); они су разним начинима постављани у стање, да могу безбрижно радити на науци и уметности, или су у томе потпомагани — и тако даље.

Тај прекрет у мислима не беше дошао без промењених прилика и без истрајног суделовања за то позваних чинилаца!

Гласник 29, 1871.

1. Говорио у Великој Школи на св. Саву 1871.
2. Гледај „Примедбе“ на крају овога чланка.
3. Да видимо то на једном примеру из турскога језика: севмек значи љубити; севмемек, не љубити; севемемек, не моћи љубити; севдирмек, нагонити да љуби; севдирмемек, не нагонити да љуби; севдиремемек, не моћи нагонити да љуби. Оваким механичким саставком може врло да нарасте глаголски облик.
4. У старим нашим књигама ѥꙁыкь значи: и говор и народ.
5. Хум или Захумље, то је потоње Војводство св. Саве, данашња Херцеговина; а Дукља је потоња Зета, данашња Црна Гора. Град Дукља био је близу садашње Подгорице.
6. Јагић, Historija književnosti naroda hrvatskoga srbskoga. Загреб 1867. I. стр. 113 и т. д.
7. П. Ј. Шафарик. Život sv. Symeona od krále Štépána. Праг 1851, стр. 7 и 8.
8. Јагић, Historija književnosti. стр. 159 и даље.
9. Гледај: Из лекција Ђ. Даничића, у Видову Дану 1862, бр. 18 и 19.
10. Ђ. Даничић, Rad akad. južno-slovenske, књ. VII.
11. Ђ. Даничић, Живот св. Саве од Доментијана, Београд 1865. стр. 245 до 47.
12. Миклошић, Monumenta serbica, Беч 1858.
13. А. Мажуранић, Kolo. Загреб 1843.
14. Кукуљевић, Archiv II.
15. Месић, Archiv V, Гласник IX.
16. Пипин, Обзоръ исторіи слав. литературъ, стр. 27 и 185.
17. Њима ваља додати и кајкавце: Ђ. Хабделића 1670, Јов. Белостенца 1740 и Андр. Јамбрешића 1742 — за речнике.
18. За српске акценте Миклошић вели: „Међу свима словенским језицима, а готово бих рекао и међу свима у опште, српски језик има најфинији и најнежнији организам, што се тиче преиначивања нагласака“. (Vergleichende Grammatik, I стр. 317), А благогласност и акцентуација чине језик веома музикалним.