Ој дјевојко, што с толико расла;
Ил' си расла с бора зеленога,
Ил' с борика, дрвца високога,
Ил' с конопље, струка тананога?
"Нит' сам расла с бора зеленога, 5
Ни с борике, дрвца високога,
Нит' с конопље, струка тананога,
Већ сам расла једина у мајке -
Ја једина међу девет браће!
Браћа су ме у море бацала, 10
Цару су ме за јабуку дали -
Царица ме за ћер узимала:
До ручка ми ручковати даде,
До ужине, ужинати даде,
До вечере, вечерати даде, 15
До спавања, спавати ми даде!
Рано мене у ложницу шаље,
Рано шаље, а касно ме буди:
"Устај срце, родило се Сунце!
Устај злато, обасјало жарко! 20
Огријало и мене и тебе,
И у пољу вока и тежака,
Који оре да сироте рани,
Све сироте и црва и мрава!"
Сигнатура етнолошке збирке: Етн. зб. 55-2 (XXIII) бр. 1
51. ОЈ ДЈЕВОЈКО ШТО С’ ТОЛИКО РАСЛА - песма са познатим почетним стихом на ширем српском простору; овде оригинално интерпретирана са антологијском поентом; Обрадовић бр.99, Етн. зб. 44-1 бр. 28, 86.
