ВЛАДИМИР:
Одлучио јур сам веће,
о Енрико мој љубјени,
за не тајат ме ти смеће
и непокој мој скровени,
оставити с худом чести 5
противне ове мени стране,
је да од худе ме болести
у њих узрок худи остане!
Још ме само сред овога
мјеста уздржи мâ Љубица,10
док ју испрослм ћајка у свога
да ми узбуде вјереница.
ЕНРИКО:
Двора овега тот раскоше,
тот чесарске час љубави,
пријатељу мој, не може 15
у овој дворби да те устави?
ВЛАДИМИР:
Не, пријатељу мој љубјени,
дворнијех химба сит сам веће:
краљ ме данас љуби и сцијени,
тко зна сјутра мрзјет ме ће!20
Још биљеге свеколике
с пласијем коњим златно коло
околише кроз разлике
није обишло у около,
одкаd ме овdи не знам која 25
худа срећа довела је,
гдје толико служба моја
с нехарностим плаћена је.
ЕНРИКО:
Ах, крепос је свуд сцијењена,
немо' сумње зато имити 30
да ће у теби потлачена
од икога овди бити!
ВЛАДИМИР:
Ер ме љубиш, сцијениш тако;
ну се вараш, мој љубјени,
покли омраза каже инако 35
краљичина према мени!
Она у срцу свому слиди
гојит срџбе све огњене,
и дјегод ме нађе, ал' види,
блиједи од једа, тамни и вене. 40
ЕНРИКО:
Твојијем славам криво чини;
ну ако могу ријет слободно,
исти чесар трпи и хини
штогод види њој угодно.
Трпи, у ке нам је да бријеме 45
врати уфања изгубљена
нега родом жудјенијеме
и утажи уцвиљена,
и то одкад смрт немила
под тамно је крило своје 50
њему синка уграбила.
