Ослобођење Беча од Турака

Колико је бечко поље равно,
Не могу га орли препрвати,
Нити орли, нит врани гаврани,
Ни по ноћи прекасати вуци,
Ево су га опколили Турци;
Полак Беча себи освојили,
До јабуке и до златне руке,
И до гроба Јованове мајке,
И до цркве 'вангелисте Марка.
Нујан шеће по Бечу цесаре,
Турске силе одолит' не море.
Е, му зулум Турци учинише
И у цркву коње уводише,
За олтаре коње повезаше,
Одеждами коње покриваше,
Калежима ладно вино пише;
Већи зулум Турци учинише,
Те под Бечом лагум поткопаше,
Поткопаше те га ужегоше,
До небеса пламене дигоше;
Руше зиде по дваест лаката,
До цесара отварају врата.
Много вр'јеме педесет данака
Турци бију Беча без престанка.
Намакну се облак више Беча,
Из облака анђел проговара:
"Ма, не бој се, у Бечу цесаре,
Твоја круна помањкати неће!
Ти напиши б'јелу књигу малу,
Те је шаљи у Русију равну,
Пријатељу Московић Јовану;
Он ће теби бити од помоћи."
Књигу пише из Беча цесаре,
Те је шаље у Русију равну,
Пријатељу Московић Јовану:
"Да си здраво, драги пријатељу!
Та н'јесам ти своје ћерке дао,
Што си мени срцу омилио,
Него сам ти ћерку поклонио,
Ако мени до невоље дође,
Да м' пријатељ буде у помоћи.
Од зулума живит се не море,
Од силена цара Татарина.
Из Беча ме Турци ишћераше,
Освојише моје пријестоље,
Цар Татарин на њег' посједнуо.
Досп'јевајућ поздрављам те л'јепо;
Да је теби доћи погледати:
Какви коњи јесу у Турака,
Да их чврстим уздам не сустежу,
Скочили би Бечу на бедеме."
Оде књига, у Русију дође,
А на руке Московић Јовану.
Књигу штије Московић Јоване,
Књигу штије, а мило му није.
Мијајило упита га бане:
"Шта је теби, мој бабајко стари,
Књигу штијеш, а сузе прол'јеваш?"
Одговара Московићу Јово:
"Шта ме питаш, драго д'јете моје,
Доста књига нујна и зловољна,
Ево књиге Беча бијелога,
А цесара нашег пријатеља,
Од зулума живити не море,
Од силнога цара Татарина,
Од његове силовите војске.
Много вр'јеме педесет данака
Турци бију Беча без престанка.
Ишћераше из Беча цесара,
Освојише његово пр'јестоље,
Цар Татарин на њег' посједнуо,
Него, ајде, драго д'јете моје,
Не би л' теби Бог и срећа дала,
Да обраниш у Бечу цесара,
Да освојиш његово пр'јестоље,
За крст часни да пролијеш крвцу.
Ајде брже, драго д'јете моје,
Те се скачи на наше бедеме,
Те опали бојницу лубарду;
Сакупићеш нешто мало војске,
Осветићеш у Бечу цесара.
Ако л' не би сакупио војске,
Наврати се до краљице црне,
Она ће ти војске поклонити,
Ако л' није за те доста војске,
Наврати се у земљу Пољачку
Иванишу краљу пољачкоме,
Од старине змају огњаноме,
Он ће теби силну дати војску,
Доста дати праха и олова
И зајире што је од потребе."
Весел' бане послушао бабе,
Те се скаче горе на бедеме,
Те он пали бојницу лубарду -
Доста био војске сакупио:
По три пута по триста хиљада;
Још за њега добра срећа бише,
Завикаше пасоглави црни,
Страшно вију као мрки вуци:
"Дај нас, Боже, завадити с Турци!"
Ал' то њему не би доста војске,
Наврати се до краљице црне
И она му много војске дала.
Ни то њему не би доста војске,
Наврати се у земљу Пољачку,
Иванишу краљу пољачкоме,
Од старине змају огњаноме.
И он њему дао силну војску
И дава му праха и олова
И заире што је од потребе.
Кад је бане војску сакупио,
Старац га је бабо сјетовао:
"Михајило, драго д'јете моје!"
Сјетује га, те га благосиља:
"Ајде сретно Бечу бијеломе,
На путу вам добра срећа била!
Када пођеш Бечу бијеломе,
Изаћи ћеш насред горе црне,
Окрени се здесна на лијево
И виђећеш Ромајлију цркву,
Те ти копљем поотварај врата;
Ак' се сама не отворе врата
И црквени барјак не развије
И сама ти звона не зазвоне,
Ти не путуј Бечу бијеломе;
Већ ти путуј трагом узнатрашке.
Нити главе донијети нећеш
Ни ниједан твојијех војака,
Од силених страшнијех Турака..."
Оде бане Бечу бијеломе,
Оде здраво и војску одведе.
Кад он дође насред горе црне
И он виђе Ромајлију цркву
И он копљем отварао врата -
Сама му се врата отворише,
Три барјака црковна развише
И сама му звона зазвонише,
Те се вјерно Богу помолише,
Моле Бога три бијела дана,
Споменуше и светога Марка.
Бог им даде и од Бога срећа,
Те пунуше по земљи вјетрови,
Бечу граду навише барјаке.
Војску своју бане разговара:
"Сад сви, браћо, мене послушајте!
Предајмо се у Божије руке,
Ласно ћемо предобити Турке.
Сложно 'вако да сад учинимо:
Сваки капу под јелову грану,
А за војску три златна барјака,
А ја јесам пред војском војвода.
Кад дођемо близо Беча града,
Кад нас виде Турци јањичари,
Турци оће одма помислити
Да им иде гора од помоћи
И за гором већ три жарка сунца."
Сва је војска бана послушала:
Мећу капу под јелове гране
И за гране три барјака златна,
Те одоше преко поља равна.
Кад дођоше близо Беча града,
То од Турак' нико и не виђе,
Него силан 'оџа са бедема.
Јако 'оџа са бедема виче,
Остали се Турци с њиме диче,
Ђе он цара Татарина виче:
"Цар Татарин, честито кољено,
Сад оћемо сав Беч освојити,
Ишћерати из Беча цесара,
Освојити његово пр'јестоље,
Тебе, царе, на њег' посједнути.
Ето нами добра помоћ иде,
Ето нами свеца Мухамеда
И води нам гору од помоћи
И за гором три жарена сунца."
Вес'о царе, кад разуми гласе;
Ш њим пореди Ћупурдић везире,
И узимљу дурбин од бисера,
изиђоше Бечу на бедеме;
Око Беча војску прегледаше,
Прегледаше и све познаваше,
Своме срцу љуте јаде даше.
'Вако царе 'оџи говорио:
"Давор, 'оџа, будаласта главо!
Зашто пијеш, зашто се опијаш,
Што л' незгодну ријеч проговараш?
Оно није свече Мухамеде,
Нит је оно гора од помоћи,
Ни су оно три жарена сунца;
Оно ти је Мијајило бане
И његова свеколика војска
И за војском три златна барјака.
Али, 'оџа, будаласта главо
Што спомињеш свеца Мухамеда?
Мухамед се неђе забавио,
Лулу пије, код ватре се грије,
Кад нам данас од помоћи није."
Они тако у ријечи бише,
Ал' се силне војске приближише,
Колико је бечко поље равно,
Не могу га, браћо, прегледати,
Прегледати, камол' пре'одити;
Да Бог даде кишу од облака,
Не би киша поља заросила,
Од силнијег великих војака,
Од војака и брзих коњића.
Силни Турци, као мрки вуци,
Коњ до коња, јунак до јунака,
Бојна копља као гора црна,
А барјаци као и облаци.
Свану данак, још не грану сунце,
Ето, брате, чуда великога,
Око Беча града бијелога:
Зла почетка огња пакленога.
Дв'је се силне ударише војске,
Ударише, обе завикаше:
Турци зову свеца Мухамеда,
А кршћани име Исусово.
Око Беча земља с' тресијаше,
До неба се тужан глас чујаше,
Више Беча сунце помрачило.
У Бечу се ништа не виђаше,
А од дима огња жестокога;
Ето, брате, јада и горега,
Око Беча града бијелога,
Злосретнога огња пакленога:
Стаде јаук рањених јунака
А и скика брзих бедевија,
А и цика бриткијех сабаља;
Стаде звека мача и кадара,
И кубура и малих пушака;
Све топови, као и громови.
Ето, брате, јада изненада,
Око Беча града бијелога,
Најгрђега огња пакленога:
У близо се војске састадоше;
Састали се Турци и Нијемци,
Како су се близо састанули,
Заједно би могли вечерати,
Један другом пити додавати,
Међу њима само су зидови,
Витешко се бранише грађани,
Све се брани мало и велико,
Свак се брани од страшних Турака,
Љути косци косе донесоше,
Те по поли Турке пос'јекоше,
И школари и то су јунаци,
Једни с'јеку, други боду Турке,
Б'јеле своје све крваве руке,
Неко виче: "Јао, моја, мајко!"
Неки вичу: "Алај мени, друже!"
Неки друже уз то поље струже,
Турци вичу: "Ила и Алија!",
Наши зову: Бога великога,
Под Бечом је Дунај вода ладна,
Ал' га брзо Турци зајазише,
Од Турака мосте поградише,
Часно Дунај воду прејездише,
А сви бутум Турци изгинуше.
Све погибе, нико не остаде,
Него јадан царе Татарине.
И то не би ни он оста био,
Већ је има брзу бедевију,
Добра му је, ујели је вуци,
Девет клаштри у вишину скаче,
А десети поље прескакује;
И она је репа о'сјечена,
Да се знаде да ј' у боју био.
Лети царе три бијела дана.
Без престанка преко поља равна;
Трећи дан се царе обазрио
И з Бечом се тужан разговара:
"Ала, Бече, не бечи се на ме!
Ево, мећем руку на ћитапе,
Да ја нећу ударати на те,
Проклињаћу буле и кадуне
Да не шаљу својих витезова,
Да не шаљу Бечу на мегдане.
Ала, Бече, не бечи се на ме!
Три се врага избечила на те,
Доста сам ти дара оставио,
Све коњскога и јуначког меса,
Занајвише свијетла оружја."
Московићу на твоје поштење,
Свем' народу од Бога проштење!

Извор

Српске народне пјесме слијепца Раде Рапајића. Вјерно прибељежио и за штампу приредио Манојло Кордунаш, Збирка српских народних умотворина из Горње Крајине, књига II, у Новом Саду, издање и штампа А. Пајевића, 1892., стр. 211-220