Освит
| Освит Писац: Милан Ракић |
Кад дође ноћ и широм целог света
Плине тишина што крепи и годи,
И дуге сенке високих дрвета
Падну по мирној зеленкастој води,
И све заћути ко да у том часу
С висова тавних, с тајанственим хуком,
Свеопшта смрт се на све стране расу
Гушећи живот својом моћном руком, —
Ја знам, то мртвило је пуста варка,
Обмана хладна као санта леда;
Ја знам: животом буја свака тварка,
И хиљадама очију ме гледа
Из густог жбуња, из цвећа и траве —
То стари греси у заседи стоје, —
И млаз ледени кајања и страве
Преплави намах бедно срце моје.
И чујем како злокобни славуји
Поју у лишћу високих дрвета,
И поред свега, страховито хуји
Старинска песма о таштини света.
― Срчана буди, бедна душо моја,
И нек те сада ништа не колеба.
Без роптања, без крви и без боја,
Време је дошло и страдати треба.
Преживи муке распетога Христа
За све у теби што греши и страда,
За дужност, као Шпартанаца триста,
Узвиси живот величином јада!
Прекали се на огњу бола чиста,
И подносећи мирно муке ове,
Док равнодушно небо сјајем блиста,
Препорођена, чекај дане нове!
И снова месец трепери на води,
И спава река, и поље, и гора,
И свуд тишина што крепи и годи.
— Исток се ведри, звезде гасе... Зора.
|