Ђено жарко сунце залазаше,
туде Нико боле боловаше.
Код њег' сједи мајка и љубовца,
мајка плаче, а љуба се смије.
Нико љуби тихо говораше: 5
„Шта је, љубо, ти се помамила!
Зар не видиш да ћу умријети?"
Љуба Ники тихо говораше:
„А дабогда, Нико, господине!
Знаш ли, Нико, кад ме испросисте 10
и бијелу двору доведосте?
Излазила твоја мила мајка,
па ми диже дувак на очима,
не гледа ме у бијело лице,
већ ме гледа у ћемер-појаса, 15
па говори теби, господине:
'У з'о час те оженила мајка,
а у горе довела ђевојку,
у ђевојке чедо под појасом!'
Кад ти зачу, Нико господаре, 20
што ти говори твоја мила мајка,
ти си мене браћи повратио,
а браћа ми себи не дадоше,
већ ми чадор код пута попеше —
ту сам била за годину дана. 25
Кад виђесте ђе ја чеда немам,
опет сте ме себи прифатили.
Јемин сам се богу учинила:
када умреш, Нико господаре,
састанићу своје јаранице, 30
код тебе ћу коло уфатити,
мјесто плача, пјесму запјевати."
То изусти Николина љуба,
то изусти, Нико душу пусти.
А да видиш Николине љубе! 35
Саставила своје јаранице,
код Николе коло уфатила,
и овако млада запјевала:
„Богу фала, опростих се хала —
Нике бега и његове мајке!" 40
