Пресахнула зелена ливада,
Пресахнула па се подмладила,
По њој Иво вране коње пасе,
Сестрица му ручак доносила.
Сједе Иве ручак ручавати 5
А сестрица лице умивати,
Сијну лице кано јарко сунце;
Ал' говори Сењанине Иво:
„Л’јепа лица, моја сејо драга!
Грјехота је да га туђин љуби 10
Већ да ти га ја брат Иво љубим!“
Ал' говори сејо Иванова:
„Браца Иво, окрени се сунцу,
То из тебе вила проговара.“
— „Није вила већ што си ми мила.“ 15
Кад то чула сејо Иванова,
Скупи скуте у бијеле руке,
Она бјежи преко поља равна
Кано звјезда преко неба сјајна.
Далеко је угледала мајка, 20
Још јо ближе пред њу ишетала,
И говори остарјела мајко:
„Што је теби, моја шћери драга?“
— „Не питај ме, моја мила мајко!
Дајде мени једну крпу платна 25
Да сакријем лице од Ивана
Од Ивана кано од туђина.“
Српске народне песме (женске), већином их у Славонији скупио Ђорђе Рајковић. Издала "Матица српска", у Новоме Саду у штампарији Игњата Фукса, 1869., стр. 132-133.
