Опет то исто (Смрт Томића Мијата)

Извор: Викизворник


Опет то исто

Протужили Турци Удбињани,
Туже јадни, и невоља им је,
Јер никако живјети не могу
Од хајдука старога Мијата.
Гуле браде, а о јаду раде,
Е не знаду шта ће и како ће.
К њима дође стари Мемед-ага,
И овако ријеч проговара:
"Чујете ли, Турци, браћо драга,
"Ја бих реко, не пореците ми,
"Да пошљемо цару у Стамболу,
"Да нас брани од старог крвника."
Турци бјеху, р’јеч бегенисаху,
Листо праве књигу на кољено,
Те је шиљу цару у Стамболу,
Овако му Турци у њој пишу
(Не пишу је црним мурећепом,
Него с крвцом ага и бегова):
"Султан-царе, драги господаре,
"Аман, царе, ако Бога знадеш!
"И за свеца кога вјерујемо,
"За алкоран кога поштујемо,
"Ал’ не чујеш, ал’ за нас не хајеш,
"Изгинусмо лудо и срамотно
"Од јунака хајдука Мијата,
"Који даном лежи по пећинах,
"А по ноћи у Удбину сиђе
"Су тридесет његови ајдука,
"Куле пали, а сијече Турке,
"Робје води, а плијени благо.
"Ми овако живјет’ не можемо."
Када цару књига долазила,
И кад виђе што му ситна пише,
Удари се руком уз кољено,
Прште нова чоха на кољену,
Бурме златне на десници руци,
Браду глади, овако говори:
"Гле курвићу хајдуче Мијате,
"Ти ли зулум градиш на крајину!"
Па повикну слуге наоколо:
"Хајде, слуге, на ђузли капију,
"Учините телар у пазару:
"Ко увати хајдука Мијата,
"Ил’ Мијата ил’ његову главу,
"Мијатова сестрић’ Маријана,
"Ево њему цио товар блага,
"И ево му сабља демишкиња,
"И ево му коња нејахана,
"И ево му моја синђелија,
"Да га везир погубит’ не може,
"Док честита цара не запита,
"И сувише харач да не плаћа,
"Докле буде живјет’ на свијету."
Телар виче од јутра до мрака:
"Је ли мајка родила јунака,
"Ал’ сестрица брата узгојила,
"Заручница момка заручила,
"Ко ће поћи Сењу бијеломе,
"И уфатит’ хајдука Мијата,
"Мијатова сестрић’ Маријана,
"Ил’ уфатит’ ил’ донијет’ главе,
"Ево њему цио товар блага,
"И ево му сабља демишкиња,
"И ево му коња нејахана,
"И ево му царева печата,
"Да га везир погубит’ не може,
"Док честитог цара не запита,
"Да не плаћа до смрти харача."
Виче телал тамо и овамо.
Ко чујаше, чут’ се не смијаше,
Неко броји пуца на доламу,
Неко гледа у земљицу црну,
Како расте трава на завојке,
Као дојке у младе ђевојке,
Ал’ не гледа Томичић Радоња,
Но телала међу очи црне;
"Ја ћу поћи, цареви теларе,
"Усред Сења града на крајину,
"Ја сам родом исред Сења града,
"Знам Мијата добро и лијепо,
"И његова сестрић’ Маријана."
То изрече, на коња се баци,
И пред цара у двор ушетао,
И овако цару бесједио:
"Ја л’ овако, царе господаре,
"Да ти даваш цио товар блага,
"И да даваш сабљу демишкињу,
"Да ти даваш коња неседлана,
"И да даваш твоју синђелију,
"Да га везир погубит’ не може
"Док честита цара не запита,
"И да арач до смрти не плаћа,
"Ко увати хајдука Мијата,
"Ил’ Мијату одас’јече главу."
Када царе ријеч саслушао,
Проговара, пак се насмијао:
"Истина је делијо незнана,
"Ал’ бојим се не има јунака,
"Ко ће моје даре однијети."
Рече Раде: "Ја ћу, господаре."
Царе рече: "Бог ће среће дати,
"Ал’ је у те јадно поуздање,
"Ти Мијата ни видио ниси,
"Камоли ћеш шњиме боја бити."
Ондар Раде цару поклони се,
Пак се свога дора дофатио,
Оде право Сењу на крајини.
Путем иде, а о јаду ради,
Како ли би добио Мијата:
На јунаштво или на пријевару.
Кад Радоња на дворове дође,
Кад ли му је срећа прискочила,
Добра срећа, ал’ души несрећа,
Лудо му се чедо пмашило,
Лудо чедо бјеше мушка глава.
Ондар рече Томичић Радоња:
"Ево згоде, а ево прилике
"Да Мијату одас’јечем главу."
Пак се курва брзо досјетила,
Оде право Мијату хајдуку.
Ал’ Мијата дома не бијаше,
Него нађе танану робињу,
Ђе му шика у бешици сина,
Пак јој Раде ријеч бесједио:
"Богу тебе, танана робињо,
"Ђе је тебе Мијат господаре?"
Она њему право казиваше
Да ј’ отишо у лов у планину
Су његово тридесет ајдука.
Ондар њојзи Раде говорио:
"Молим тебе, танана робињо,
"Кад се Мијат из планине врати,
"Поздрави га и руке целивај,
"Нека дође сјутра двору моме,
"Мушко ми се чедо придодало,
"Крстим чедо сјутра око подне,
"Њега зовем за крштена кума."
Ријеч рече, а натраг се врати,
Те дозива два своја сестрића,
Пред кућу му зелена наранџа,
У гране је оба заклонио,
И овако ријеч бесједио:
"Када Мијат из куће изиде,
"Ви на њега огањ оборите.
"Један гађај хајдука Мијата,
"Други гађај сестрић’ Маријана."
Кад је било јутру око подне,
Ал’ ево ти хајдука Мијата,
Собом води млада Маријана,
Да кумује и да господује.
Уљегоше оба у дворове.
Лијепо их Раде дочекао,
И крстише оно чедо лудо,
Напише се вина и ракије,
И остале сваке ђаконије.
Када виђе Радова љубовца,
Жао куми Мијата хајдука,
И жао јој млада Маријана,
Ал’ не смије ништа да говори,
Него рони сузе низ образе.
Питао је ајдуче Мијате:
"Што је, кумо, тако ти Јована!
"Што си тако сјетно невесела,
"Али си се наједила, кумо,
"Јер те нисам дивно даривао.
"Хоћу, кумо, аманат ти давам,
"Тек што прво у пазару уђем."
Одговара љуба Радоњина:
"Нијесам се наједила, куме,
"Ти си мене дивно даровао,
"Ти си с даром мене застидио,
"Него ми је цмиљети невоља,
"Имала сам два сива сокола,
"Одбјегоше у жуту наранџу,
"Нити лете ни грохоте гласом,
"Добро није по ме али по те."
Ово њему јадна говораше,
Не би ли се Мијат опазио,
И наранџи гране угледао.
За то Мијат ништа не хајаше,
Него рече: "С богом, мили куме."
За њим јадна кума пристајаше,
Те јунацин’ плећи заклањаше,
Ћаше помоћ’, али не могаше,
Пуче једна пушка из неранџе,
Пуче пушка, остала му пуста,
И погоди хајдука Мијата
Усред паса, укиде га с гласа.
Паде Мијат на зеленој трави,
И не рече него три ријечи:
Једном рече: о невјеро, куме,
Другом рече: бјежи, Маријане,
Трећом рече: прими, Боже, душу.



Извор[уреди]