Ситно везла Хасан агиница,
Конце суче Заовичић Омо,
Јоштда вели Заовичић Омо:
„Даинице, Хасан агинице!
„Кад те љуби мој мио даиџа, 5
„Стоји л' шкрипа дибе и кадифе?
„Стоји л' звека бисер и дуката?“
Кадто чула Хасан агиница,
Ђерђевом је о тле ударила,
Па побјежеуз бијелу кулу, 10
А за њоме Омо пристајаше:
„Поврати се, моја даинице!“
Нешће му се повратити млада,
Већ отиде кули у одају,
Те говори аги Хасан аги: 15
„Хасан ага, мили господаре!
„Ја ли смакни сестрића Омера,
„Ал' ћу бјежат' у роду матере,
„Или ћу се млада објесити.“
Жао аги сестрића Омера: 20
„Како ћу га јадан прегорјети?
„И каквом га муком уморити?“
Вели њему Хасан агиница:
„Ласно ти је њега погубити:
„Поведи га у лов у планину, 25
„Не дај њему носити оружја,
„Остави га у тијесну кланцу,
„Па наћерај срне и кошуте
„И онога горскога арслана,
„Арслан хоће њега прождријети.“ 30
Кад то чуо ага Хасан ага,
Он одведе Ома у планину,
Не да њему носити оружја,
Остави га у страшиву кланцу,
Те наћера срне и кошуте 35
И онога горскога арслана.
Напануо арслан на Омера,
Не може се обранит”Омере,
Но се брани сpмали јаглуком,
Што му га је вјереница дала: 40
Па подвикну агу Хасан агу:
„Мој даиџа, ага Хасан ага!
„Изиједе ме звијер арслане.“
Ражали се аги Хасан аги,
Трком трче, да Омера брани, 45
К њему трчи дијете Омере,
Те му оте ноже од појаса,
Па удари агу Хасан агу,
Удари га по свилену пасу,
На двије га поле раставио. 50
С њега свлачи дивно одијело,
С њега свлачи, а на се облачи,
Па поклопи дебела дорина,
Па ето га Хасан аге двору;
Гледала га мила даиница 55
Са пенџера од бијеле куле,
Есапјаше, да је Хасан ага,
Па потрча низбијелу кулу,
Да отвори од авлије врата;
Када виђе, није Хасан ага, 60
Плећи даде, а бјежати стаде,
А за њом је дијете Омере:
„Стани мало, моја даинице!
„Да си мене јуче побјегнула,
„Данас би те Омо достигнуо.“ 65
Уфати је кули на вратима,
Сабљом трже, тејој главудиже.
Српске народне пјесме из Херцеговине (женске), за штампу их приредио Вук Стеф. Караџић, (Трошком народнијех пријатеља), у Бечу, у наклади Ане удове В. С. Караџића, 1866., стр. 66-68.