Одметник Ајкуна
Мајка Ајку ситно плетијаше,
Плетући је тихо кунијаше:
„Бог т' убио моја шћери Ајко!
Што се бона веће не удајеш?
Знаш колко си просаца одбила? 5
Врсници се твоји ижснише,
Јаранице пород изродише,
Што се и ти млада не удајеш?“
Проговара Ајкуна ђевојка:
„Ја се мајко никад удат’ нећу! – 10
А тако ми моје вјере тврде,
Докле прође јоште мјесец дана.
Па ћеш виђет’ моја мила мајко
Шта ћу теби млада почннити:
Распродаћу рухо ђевојачко 15
Што сам млада њега сакупила,
Па ћу узет лулу и тамбуру
Лулу пити, у тамбуру бити!“
Да видите моја браћо драга
Ја што рече Ајка не порече, 20
Мало врјеме за тим постајало,
Телал виче по новој чаршији.
Враг нанесе Дургута телала
Испред куле Ајкуне ђевојке,
Ајкуна је на пенџер гледала, 25
На јабуке наслонила руке,
Бјеле дојке на демир пенџере,
Па повика Ајкуна ђевојка:
„Богом брате Дургуте телале!
Братим тебе од земље до неба, 30
Дођи горе на бијелу кулу,
Да ти дадем рухо ђевојачко,
Што сам њега млада сакупила,
Да га продаш на новој чаршији.“
Проговара Дургуте телале: 35
„О Ајкуно, ти се помамила,
Како ћу ја на кулу изаћи!
Нег ак имаш штогод на продају
Свежи Ајко у бошчу бнјелу,
Па ми баци на авлинска врата.“ 40
Кад Ајкуна њега салушала,
Отворила сепетли сандука,
Па извади рухо ђевојачко,
Кад извади бурунџук кошуље,
Нит су ткане, нити су везене 45
Већ од суха злата исплетене;
Па говори Дургуту телалу:
„Побратиме, Дургуте телале,
То ми иродај на новој чаршији,
Не узимај аепре ни динаре, 50
Већ узимај рушпе и дукате,
Што се може уза се носити!“
То телале за бога примио,
И однесе на нову чаршију —
Све продаде ко на ватру живу, 55
Не узима аспре ни динаре,
Већ ко што је Ајка наредила,
Па однесе Ајкуни ђовојци.
Па дозива Ајкуну ђевојку:
„Посестримо, Ајкуно ђсвојко! 60
Ходи доље да ти паре дадем!“
Проговара Ајкуна ђевојка:
„Хајде горе мијо побратиме!“
Кад је Дургут на кулу дошао,
Проговара Ајкуна ђевојка: 65
„Што те питам мијо побратиме,
Што те питам, право да ми кажеш,
Ја се млада хоћу одметнути,
Одметнути побро у хајдуке,
Хоћеш и ти са мном четовати?“ 70
Проговара Дургуте телале:
„Хоћу, хоћу, посестримо драга!“
Кад Ајкуна њега саслушала,
Скочила је на ноге лагане,
Па на ноге папуче натуче, 75
Она иде на нову чарпшју,
А за њоме мили побратиме,
Она иде терзибаши Ибри,
Па је њему селам називала,
Бога знаде селам прифатио. 80
„Чу ли мене терзибаша Ибро,
Да ми скројиш зелена барјака,
На барјаку руку ђевојачку,
До по руке прсте окнивене,
Кад се вратим да готово нађем, 85
Платићу ти колко узвриједи.
Па’ с отолен здраво повратила,
Она иде Муји базрђану,
Па је њему селам називала —
Бога знаде селам прифатио, 90
Проговара Ајкуна ђевајка: —
„Чу ли мене базрђане Мујо,
Дофати ми до двије доламе,
Од најбољих што имадеш Мујо!“
Дофати јој до двије доламе, 95
Куд су швене, све златом везене.
„Дофати ми ковчали чакшире,
Од најбољих што имадеш Мујо?“
Дофати јој ковчали чакшире,
Куд су швови, туд је харач златни. 100
Када се је Ајка подмирила, —
Отален се цура повратила,
Кроз дућане младе базрђане,
Докле дође кујунџији Павлу.
Она њему божју помоћ виче,
Њојзи Павле боље прифатио,
Проговара Ајкуна ђевојка:
„Чу ли мене кујунџија Павле,
Дофати ми двоје токе бјеле,
Што с’ од чисте срме ижљевене“ —
И Павле јој токе дофатио.
Па отален здраво полазила,
Докле дође туфекчији Ђури,
Када дође туфекчији Ђури,
Она њему божју помоћ виче,
Њојзи Ђуро боље прифатио,
„Чу ли мене туфекчија Ђуро,
Дофати ми два чифта пушака,
Што с’ у чистој срми обљевене,
И дофати до два џефердара!“
Све је Ђуро цури дофатио,
Све је њему поштено платила,
Па отален здраво полазила,
До дућана терзибаше Ибре,
Па узима свилена барјака;
Она иде својој бјелој кули,
Пак се свлачи, те се преоблачи.
Кад обуче зелену доламу,
По долами токе од три оке,
А на ноге ковчали чакшире,
На чакширам’ ковче еждерије,
Све од сувог злата ижљевене,
По тозлукам’ гује исплетене,
На кољена главе наслониле
Реко б’ да су живе прислоњене.
А на главу калпак и челенку,
Што но ми се на чекрк обрће
Те казује који вјетар пуше,
А на ноге хајдучке опанке,
А на раме обрамнцу торбу,
Преко торбе струку сингашицу
Притиште је танким џефердаром.
Ја каква је Ајкуна ђевојка,
Млађан момак, наусница нема,
Ни побро је познат не могаше.
Па од куле здраво полазили,
Здраво прошли испод Бање Луке,
Кад дођоше у Савске Лугове,
Ту се Ајка уставила млада,
Уставила неколнко дана —
Па је Ајка развила барјака,
И под барјак чету искупила,
Искупила до тридесет друга
Полу Срба, а полу Турака,
У кога је кућа кабаница,
Дуга шара и отац и мајка,
Мале пушке братац и сестрица,
Сва родбина у чантри фишеци.
Па се Ајка отлен подигнула,
Она дође Спљету каменоме
Па отолен бјелу Дубровнику.
Ну да видиш одметник Ајкуне
Ту се нигде нешће уставити,
Већ се диже на Херцеговину,
Турке бије, турске коње јаше,
Пак се диже из Херцеговине —
Докле дође Скадру дебеломе,
Јесте много починила јада,
Трговачких разбила товара,
Отимала и сребро и злато
И лијепу чоху и кадифу.
Пак с отолен Ајка подигнула,
Доклен дође до брда Голије,
До студене воде Куршумлије —
Турке бије турске коње јаше
Па ето је равној Шумадији,
У Тополу мјесто знаменито
У Тополи конак учинила
Код онога кмета Радована.
Добро их је кнеже дочекао:
На двојицу овцу јаловицу,
И по оно једно мјешче вина.
Туна били неколико дана
Туна били, тако се гостили.
Проговара одметник Ајкуна:
„Ој бога ти кнеже Радоване,
Што те питам, право да ми кажеш:
Има л’ овђе каквога оџака?
Ја ли каква зенђила трговца?
Да идемо њега похарати —
Честита ћу тебе учинити! “
Проговара кнеже Радоване:
„О бога ми одметник Ајкуно,
Овуд нема никаква оџака,
Нити каква зенђила трговца,
Већ чу ли ме, одметник Ајкуно!
Чуо јесам — и казивали су ми,
У ономе Тешњу на Крајини,
Онде кажу богата трговца,
По имену од Тешња Алагу,
У њег кажу три товара блага!“
Кад то чула одметник Ајкуна
Одмах своју чету подигнула,
Па отиде низа Шумадију
Доклен дође Дрини валовитој
Валовиту Дрину пребродила,
Па отолен Тешњу на Крајнну,
До пред кулу од Тешња Алаге, —
У добро су доба долазили,
По акшаму између јација,
На авлији врата иставише
Изиђоше на бијелу кулу!
Ал Алаге иа кули не бјеше, —
Већ бијаше љуба Алагина!
И његова два Посавца сина.
Похарашс кулу Алагииу
Заклаше му два Посавца сина,
И однијеше три товара блага!
Пак с’ отолен натраг повратише
Валовиту Дрину пребродише,
Па отолен преко Шумадије,
У Тополу кмету Радовану,
Дадоше му један товар бла1га.
Пак се диже одметник Ајкуна!
До Јабуке водице студене,
Тун се Ајка с четом уставила.
Ал мазари цару додијаше,
Што почини одметник Ајкуна.
Пише царе ситну бурунтију
Те је шаље травничком везиру:
„Чу ли мене травнички везире!
Што не фаташ одметник Ајкуну?
Већ мазари мени додијаше,
А ти тамо ни хабера немаш.
Брзо фатај одметник Ајкуну,
Ја л уфати, ја л пошљи главу,
Ја л ће твоја отић за њезину!“
Кад везиру таки хабер дође,
Пушта везир бијела телала
Те телали три бијела дана.
Тешко везир обећава благо
Ко уфати одметник Ајкуну
Ја л уфати, ја л донесе главу...
Тај се јунак наћи не могаше,
Јер свак знаше ко Ајка бијаше.
Док ето ти соко Мехмед-аге,
Па он иде травничком везиру
Те се њему л’јепо поклонио,
И овако њему говорио:
„Господару, травнички везиру!
Је л истина што телали вичу,
Да толико обећаваш благо,
Ко уфати одметник Ајкуну,
Ја л уфати, ја л донесе главу!
Ја ћу ићи да фатам Ајкуну!“
Вели њему травнички везире:
„Истина је, соко Мехмед-ага
Узми војске колико ти драго,
Иди фатај одметник Ајкуну,
Честита ћу тебе учинити!“
Вели њему соко Мехмед-ага:
„Ја ти нећу узет много војске,
Него дај ми тридесет делија
И пред њима делибашу Ибру,
И још при том један товар блага.
Да ја идем трагом Ајкинијем,
Да разберем од њених јатака,
Ђе се Ајка са четом налази!“
Све је њему везир одобрио.
Пак се диже соко Мехмед-ага
Подиже се преко Далмације,
Па отален на Херцеговину,
Ниђе Ајке чути, ни виђети,
Док не дође Скадру дебеломе.
Туне Мехмед за Ајку разабро
Да ј’ отишла равној Шумадији,
У Тополи ватан учинила.
Отален се Мехмед подигнуо,
Доклен дође до брда Голије,
До студене воде Куршумлије
Па ето га низа Шумадију,
Тополи је Мехмед долазио,
Баш на конак кмету Радовану.
Добро га је кнеже дочекао
На двојицу овцу јаловицу
И по оно једно мјешче вина,
Туди Мехмед конак учинио.
Кад у јутру јутро освануло,
Проговара соко Мехмед-ага:
„О чу ли ме кнеже Радоване!
Што те питам право да ми кажеш,
Ако с’ мислиш наносити главе
А ја знадем да ти добро знадеш,
Ђе је сада одметник Ајкуна?“
Кад то зачу кнеже Радоване,
Од муке се кнеже ознојио.
Проговара кнеже Радоване:
„Ој бора ми соко Мехмед-ага
Ено Ајке код воде Јабуке
Ту је Ајка ватан учинила
Са својијех тридесет хајдука.“
Вели њему соко Мехмед-ага:
„Чу ли мене кнеже Радоване,
Да ти идеш с нама у поћеру,
Да фатамо одметник Ајкуну,
Ако Бог да, те је уфатимо,
Бић’ и теби бакшиш од везира!“
Вели њему кнеже Радоване:
„Ја не могу ићи у поћеру.
Ако ме је невоља нагнала,
Да прокажем одметник Ајкуну,
Бели за њом у поћеру нећу,
Ја сам њојзи вјеру заложио,
Да је јунак проказати нећу,
Доклен траје на рамену главе;
Ал невоља за вјеру не знаде.
Сад промисли по себи Мехмеде
Да си коме вјеру заложио,
Како би га на вјери издао?!“
Бјеше Турчин срца јуначкога,
Па он вели кмету Радовану:
„Е вала те ни гонити нећу
Него дај ми твог Николу сина
Да нам путе до Јабуке каже.“
То се њему ино не могаше
Већ им даје свог Николу сина
Па се Мехмед отлен подигнуо,
И са њиме делибаша Ибро
И са Ибром тридесет делија,
И поред њима дијете Никола,
Мили синак кнеза Радована.
Кад су били до Јабуке близу,
Ђе је Ајка с четом пребивала,
Ту је Мехмед друштво растурио
Око чете одметник Ајкуне,
Себ’ устави делибашу Ибру,
Ал и Ајка бјеше поранила,
Па је с побром еглен отворила,
Ну што збори одметник Ајкуна:
„Чу ли мене мио побратиме,
Данас нама добра бити неће,
Јер сам ноћас зле сане уснила,
Ђе Јабуку тама притиснула,
Па по тами пролијећу вуци,
На наске су јуриш учинили!“
Проговара Дургуте телале:
„Не будали мила посестримо,
Сан је клапња, а Бог је истина —
Већ колк’ има како четујемо,
Шта сам и ја таквих снова сањо
Па ево нас живих обадвоје,
Кад-год сам ја такви санак сниво,
Онај дан смо шићар добивали!“
Јоште они у ријечи бјаху,
Пуче пушка из зелена луга,
Пуче једна, па за њом и друга;
Једна уби Дургута телала,
Друга рани одметник Ајкуну
У зло је је мјесто погодила,
Под кољено, у ногу десницу.
Ну да видиш одметник Ајкуне,
Колико је срца јуначкога,
На лијеву се ногу подупрла,
Па узима свога џефердара,
Она згађа соко Мехмед-агу,
Не погоди соко Мехмед-агу,
Већ иогоди делибашу Ибру,
Мртав Турчин црној земљи паде.
Кад виђеше Иброве делије
Да погину делибаша Ибро,
На Ајкуну јуриш учинише.
Рашћераше по гори хајдуке,
Уфатише рањену Ајкуну,
Свезаше јој руке наопако,
Бацише је коњу на рамена,
Па отолен с Ајкуном кренуше,
Куд је Ајка с четом пролазила,
Како коме мјесту долазише
Пита Мехмед одметник Ајкуну:
„Казуј Ајко ко су ти јатаци,
И оставе што си остављала?“
Али Ајка казати не шћеде.
Свуд прођоше, Травнику дођоше.
Кад су били кроз Травника бјела,
Ту излази мало и велико,
Да гледају одметник Ајкуну,
Говоре јој њене познанице:
„Јадна Ајко, шта си урадила?
Је л ти сада жао погинути?
Вели њима одметник Ајкуна:
„Ајдте јадне, не будите луде,
Ја нијесам била кукавица,
Што је мени жао погинути:
,Добрих сам се коња најахала,
И лијепе чохе надерала,
II турскијех насијекла глава!“
Доведоше Ајку пред везира.
Кад је везпр Ајку сагледао,
Па је везир Ајки бесједио:
„Чу ли мене одметник Ајкуно,
Хоћеш мени вјеру заложити,
Да ти више четовати нећеш?
Да т’ поклоним твоју русу главу!“
Проговара одметник Ајкуна:
„Ја не жалим моју русу главу,
Него твоју, што је не посјеко!“
Ражљути се травнички везире
На делије хршум учинио
Да погубе одметник Ајкуну.
То делије једва дочекаше
Да освете делибашу Ибру
Па Ајкуну млади дочепаше,
Изведоше за Травника бјела,
Свезаше је коњма за репове,
Раскидоше одметник Ајкуну,
Тако Ајка четовање сврши — ...
Вишеград, 1888. Захарија Богдановић
