Одбијена грана
| Одбијена грана Писац: Јован Грчић Миленко |
(Алегорија.)
Запловила по Дунаву грана,
Ал’ не плови лишћу на утеху,
Већ се кр’а са хучни таласи.
У борби је брзо малаксала,
Па борави сред големих вала...
Њу гледала с обале девојка,
Поносита, скоро испрошена,
Гледала је, па је дозивала:
»Цветна грано, среће прецветане,
Куд си тако водом запловила?«
Њoj из воде грана зашуштала,
Шушти сетно, али разговетно:
»Девојчице, зеленија грано,
Кад бих знала куд сам запловила,
Кад бих знала, радо бих пливала,
Тад ме вали не би изметали,
К?о сироче на милости туђој...
То тек знадем: да стабљици нејдем,
Са које ме ветар саломио!...«
То кад чула верена девојка,
Жалостиво оком затрептала,
Па и даље грану запитала:
»Кажи мени, грано несрећанко,
А зашто те ветар саломио?«
Ал’ зашушта из Дунава грана,
Једва јој се још разуму гласи, —
Далеко је однели таласи:
»Веренице, право да ти кажем,
А право ми и разуми речи:
Зато ме је ветар саломио
Што сам њему на дохвату била,
Па је хтео — да окуша крила!
Знам да није на зло ни мислио!«...
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Кад то зачу вереница мила,
Неку тугу махом осетила,
Па у души тајно задрхтала...
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Ој, што плачеш, девојчице мала?
У Бечу, 1 јуна 1869.
Извор[уреди]
Јован Грчић Миленко: Целокупна дела, Библиотека српских писаца, Народна просвета, стр 77-79
|