Обичан човек (шала у три чина)/7
VII
ЗОРКА, ПРЕЂАШЊИ, затим ДУШАН и НИКОЛА
ЗОРКА (Дотрчи): Ето браце из лова; носи нешто, уловио је.
МАРИЈА: Ако је што добро, бар за ручак, и тако немамо ништа пробрано.
ДУШАН (На глави му бела капа с платном на потиљку, на ногана чизме, о врату ловачка торба и лов, а о рамену пушка): Ево вам лова, а нисам био врло срећан. (Скида пушку и торбу и додаје Николи, који је дошао за њим и који одмах односи све).
ЗОРКА: Јеси ли далеко ишао?
ДУШАН: Нисам.
МАРИЈА: Да ниси ознојен?
ДУШАН: Нисам, лагано сам ишао.
МАРИЈА: Ја одох да ти спремим преобуку и да наредим ручак. (Хоће да пође, па се врати). Слушај, ако хоћеш хајде у кућу, Арсо; да проговоримо још реч две. Не може, знаш, та ствар да ми изађе из главе. (Одлази).
АРСА: Хајде! (Вади једно писмо из џепа) Ево и за тебе има јутрошњом поштом једно писмо. (Даје га Душану и оде за Маријом).
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.
|