Обичан човек (шала у три чина)/42
XII
МАРИЈА, ПРЕЂАШЊИ
МАРИЈА (Излази из куће): Рече ми момак да си стигао, пријатељ Вићентије.
ВИЋЕНТИЈЕ: Стигао ја, као што сваки момак може стићи.
МАРИЈА: А да знаш ко нам је још стигао?
ВИЋЕНТИЈЕ: Е?
МАРИЈА: Госпођа, жена газда Јованчина из Јагодине.
ВИЋЕНТИЈЕ: Стигла? А Арса?...
МАРИЈА: Он је у вароши. Није жену ни дочекао; не знам где се део.
ВИЋЕНТИЈЕ: Па?
МАРИЈА: Види се красна и паметна жена. Него, нисам, јој још ни речи проговорила, то знаш, ти и Арса... ви то...
ВИЋЕНТИЈЕ: Какав Арса? Ја ћу то; ја морам да свршим целу ствар, јер, видиш, ја сам то и дужан.
МАРИЈА: Па већ кад си свршио себи, сврши и нама.
ВИЋЕНТИЈЕ: Шта сам свршио себи?
МАРИЈА: Е! Већ мислиш, ако ми ниси казао, ја ништа не знам.
ВИЋЕНТИЈЕ: Шта знаш?
МАРИЈА: Да хоћеш да се жениш.
ВИЋЕНТИЈЕ: Па јест, нека и знаш, ја и не кријем. Хоћу, богме; не могу ја више овако.
МАРИЈА: Жени, се, пријатељу, и нека ти је срећно! Али те молим, једно ми бар реци: ко ти је то проводаџирао и ко ти је напунио главу?
ВИЋЕНТИЈЕ: Сам. Ја сам себи и пуним и празним главу. Нема ту нико посла, већ ја сам. Тако, смислио сам да се морам женити, а нашао сам добру и честиту жену; видећеш је, паметно, ваљано, а лепо.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.
|