Обичан човек (шала у три чина)/30
XVI
МИЦИЋ, ДАМЊАНОВИЋ, ПРЕЂАШЊИ
ДАМЊАНОВИЋ (Мицић и Дамњановић истовремено ступају на позорницу, један с лева а други с десна и сваки носи по један куфер. Прилазе један другом и пренеражено се погледају): Куда сте ви пошли?
МИЦИЋ: Ја кући, брате мој, ама куд ћеш ти?
ДАМЊАНОВИЋ: Ја?... Ја управо... Да, и ја ћу с вама. (Мицић престрављен, испусти куфер и крсти се).
АРСА: Гле, гле! Гле, како питају један другог куда ће, а овамо договорили се, а? Знамо ми то, него нећете. Обојица ћете остати!
СВИ: Обојица, обојица! (Вићентије и Арса отимају кофер Мицићу, а Душан и Марија Дамњановићу.)
МИЦИЋ: Молим; ето нека остане тај... тај мој син, а ја ћу ићи, ја морам ићи.
ДАМЊАНОВИЋ: Не, не! Не, молим вас; макар остао и мој отац, ја морам ићи.
СВИ: Не, не може то тако. Неће ни један! (Отму им кофере, а они управе очајне погледе једно у друго).
3 А В Е С А
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.
|