Стало сунце чудо гледајући,
Гдје с’ удаје удовица Јања
И оставља троје сирочади;
Све троје је кљасто и сакато.
Једно нема ногу до кољена, 5
Друго нема руку до лаката,
Треће нема црније’ очију.
Тихо њима говорила мајка:
»Муч’, не вич’те, троје дјеце моје!
Често ће вас облазити мајка, 10
У години свакога мјесеца,
У мјесецу сваке недјељице,
У недјељи сваког била дана,
А у дану свакога сахата!«
Бирдем[1] оде удовица Јања, 15
Бјеше ведро, па се наоблачи,
Из облака тиха киша сађе,
А у киши муње страховите.
Уби муња удовицу Јању
Насред поља међу два дјевера, 20
А дјеци је Бог селамет[2] дао.
Које нема ногу до кољена,
Бог му даде, и ноге имаде;
Ко]е нема руку до лаката,
Бог му даде, и руке имаде; 25
Које нема ока ниједнога,
Бог му даде, и очи имаде.
