О ђевојко, моја дилбагио!
Од кад сам те себи намјенио,
Свака ми је добра срећа била,
Седам пута на пут сам ходио,
Ни једном те њесам даровао. 5
Моли Бога, драга душо моја!
Да ти здраво с овог пута дођем,
Лијепо ћу тебе даровати:
Јал' ти драго, коња нејахана,
Јал' ти драго, небројено благо. 10
Ђевојка је момку бесједила:
„Њесам паша, што ће мене робље?
„Ни баздрђан, што ће мени благо?
„Ни делија, да ја коња јашем:
„Но ако ме мислиш узимати, 15
„Недај мене с мајком зимовати,
„Ни код браће љето љетовати,
„Јер је мене корба додијала
„Од мог' оца као од очуха,
„Од матере као од маћехе, 20
„Од млађега брата и сестрице:
„„Удаји се, наша секо драга!
„„Врснице се твоје поудаше,
„„Поудаше, порода имаше,
„„А врсницитвоји поженише, 25
„„Поженише, порода имаше.““
Српске народне пјесме из Херцеговине (женске), за штампу их приредио Вук Стеф. Караџић, (Трошком народнијех пријатеља), у Бечу, у наклади Ане удове В. С. Караџића, 1866., стр. 124-125.
