Везак везла Ајка Ајровића,
Она везе сачмену кошуљу,
Она везла, а мајка је клела:
„Ајке ћери, ти је не додрла!
„Што ми силно ти потроши злато?“
Пред Ајком је ђерђев од мерџана,
А на њему платно Сарајевско,
У руци јој игла од биљура,
А у игли свила из Мисира,
Иу њојзи злато из Млетака,
Везе златом по бијелу платну.
Ту се Ајки мало задрjeмало,
Мало трену на ђерђеву главом,
Мало трену, ал' се брже прену.
Ајкуни је на сан долазило:
„Не куп' рухо Ајдаровић Ајко!
„Ми смо тебе рухо сакупили,
„Црне земље и зелене траве,
„Ам-памука и бјела тулбента,
„Ладне воде и ракли сапуна.“
Кад се Ајка од сна разабрала,
Ђерђевом је о тле ударила,
Четири му ноге саломила,
Па отиде на бијелу кулу,
На вратим' је сусретала мајка:
„Што је Ајко, моје дјетедраго!
„Али ти се потрљало платно?
„Али ти се замрсило злато?
Ајка мајци кроз плач одговара:
„Прођи ми се, моја стара мајко!
„Нити ми се потрљало платно,
„Нити ми се помрсило злато,
„Већ ме руса забољела глава,
„Стери мене мекане душеке,
„Не простири дуго и широко,
„Јер ти нећу дуго боловати.“
Мајка стере дуго и широко,
Не би ли јој дуго боловала.
Све јојдруге на облажај иду:
„Устај Ајко, наша другарице!
„Ево тебе лијеп пешкешдође:
„Од твогдрагог армаган кутија,
„Од ђевера злаћени прстени,
„Од заова златне белензуке,
„Од јетрва злаћени терзлуци.“
Једва Ајка њима проговара:
„Прођ' те ме се, моједругарице!
„Мојој зави злаћени прстени,
„Мојој снахи златне белензуке,
„Даиници од злата терзлуци,
„Теби мајко сачмена кошуља,
„Штоно сам је мајко скоро везла,
„Ја је везла, а ти си ме клела:
„„Ајко шћери, ти је недодрла!““
„Нећути је ни додpијет' мајко!
„Армаган ми драгом повратите,
„Нек су њему и два и три јада,
„Једни јади, што се не виђесмо,
„Други јади, што се не састасмо,
„Трећи јади, што се не љубисмо.“ -
То изрече, теслим учинила,
И умрије, жалосна јој мајка!
Српске народне пјесме из Херцеговине (женске), за штампу их приредио Вук Стеф. Караџић, (Трошком народнијех пријатеља), у Бечу, у наклади Ане удове В. С. Караџића, 1866., стр. 29-31.
