НЕСАНИЦА
Вук пред селом вије, глас му се разлеже
По белим пољима; бурна вејавица
Бесни ми на прагу — мраз и цича стеже
Земљу, тамно небо без сјајних звездица.
Кад кад олуј дрмне завејана врата
И уморног тргне из нотњега дрема;
Давно будан счушам како време бата
А срце осећа — ма да тебе нема —
Ко да главу спуштам на врело ти раме
Слушајући причу са твојих усница
Где с уздахом шапћеш кроз сен мрке таме
О тужним ноћима дугих несаница.
