Мене праву потворише,
Жива ми мајка,[1]
Да сам драгог главњом била.
Нијесам га ни додјела,
Веће рекох, ложи ватру! 5
Не шће драги ложит' ватру,
А ја главњом, те по руци.
Није драгом ништа било:
Већ што су му нокти спали.
Мене праву потворише, 10
Жива ми мајка,
Да сам драгог метлом била.
Нијесам га ни додјела,
Већ му рекох: кућу мети!
А он не шће кућу мести; 15
А ја метлом, те по челу.
- Није драгом ништа било:
Већ што му се мозак види.
Мене праву потворише,
Да с' ђутумом драгог била. 20
Нијесам га ни додјела,
Већ му рекох: носи воду!
Нешће драти носит воду,
А ја драгог те по глави,
Није драгом ништа било, 25
Већ што драгом глава пуче.
Ја не жалим драгог главе,
Већ што ђутум нов улупих.
Српске народне пјесме покупљене по Босни, збирка Косте Х. Ристића; На корист фонда К. Х. Ристића издало на свијет Српско учено друштво; У Биограду у Државној штампарији, 1873., стр. 35-36.