Напуштено гнездо
Лепо лето прође, хладна зима наста,
И затутња север помаман и љут,
И од гнезда свога одрече се ласта
И даде се лету:
У туђему свету
Да потражи гдегод и топлији кут.
Ал' кад опет наста премалеће мило,
Поврати се ласта, да свој тражи дом.
„Ево дома мога!" Ал' је доцкан било:
Јер у гнезду њеном,
Са децом и женом,
Наставô је врабац кô у дому свом.
„Хајд' напоље, врапче", подвикну му ласта.
„То је гнездо моје а ти себи ви".
А на то се врабац насмејао само:
„Док је север дувô,
Ја сам њега чувô,
А да беше твоје, чувала би ти".