Над Београдом

Војислав Илић

Над Београдом Писац: Војислав Илић

Над Београдом

Спомениче неми прохујалих дана,

3ашто ти је чело суморно и тавно?

Да л' се сећаш, можда, крвавих мегдана,

Што дигоше у зрак твоје име славно?

Ил' гробове бројиш туђинских синова,

Што падоше редом под зидине твоје,

- Занесени чаром освајачких снова

Далеко од крила домовине своје?

Јест, и сада често, кад те кроз ноћ гледам,

Укажу се људске горостасне сени:

С размрсканим грудма, са челима бледим,

И уснама хладним у крвавој пени...

И ја слушам шапат непојмљивог збора,

Шапат који тихо умире и тоне...

То је, можда, израз дубокога бола?

То су, можда, речи које клетвом звоне?

О, колико снова, надања и мука

Заривено лежи у камењу твоме,

Што их сруши смрти оружана рука

У данима славе, у помаму своме!

И ти јоште живиш!... Твоју седу главу

Не положи у гроб тако бурно време!

Можда чекаш снова поништену славу,

Тај блеђани призрак будућности неме?

1880

Извори

• Војислав Илић: Целокупна дела, Библиотека српских писаца, Народна просвета.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Војислав Илић, умро 1894, пре 130 година.