Нада (Милета Јакшић)
| ←Спавају пупољци | Нада Писац: Милета Јакшић |
Тренутак среће→ |
Разбило сунце јутарње магле,
Размакнула се да́ља,
Поздрављају ме ветрови топли
Из да̀леких земаља.
Нагрезнуле су пролетње воде
Топи се земља мека —
На тебе, сунце, на тебе Јуже
Природа жељно чека.
Ти у свом крилу широком носиш
Живота новог клице,
Заметке плодне пролећа млада
Пупољке, цвеће, птице.
Штедро је крило обиља твога
Богато бреме твоје —
Да л’ ћеш у њему, пролетњи ветре,
Донети наде моје?...
Ко̑ ластавица кад гнездо мане
Испред јесење студи —
Тако је нада оставила ми
Пусте и празне груди.
Али ти наду у старо гнездо
Упути и угони,
Па нек се песма њена ко некад
Разлегне и зазвони
И кад се скорим на земљи опет
Обновљен живот крене
С радошћу општом нека се сложе
Веселе песме њене.
Извор[уреди]
- Милета Јакшић: Песме, Матица Српска, Нови Сад, 1984, стр. 42
|