13.
Мртве вечери
I
Велико, нијемо, бескрајно и модро
Преда мном море шири се кô платно,
А тамо далеко страшни огњи горе
Грозни и дивни. Пламено и златно
То сунце мрије!... Гле ни једног гласа –
Заспало небо, дријемају вали;
Спи море даљно, кô мртвац блиједи
На своме одру, међ' небом и жали.
О, заспи и ти, моје срце биједно!
Нек умру жеље, нека овог часа
Болови заспу једним дугим санком
Кô ово небо, море без таласа.
У Дубровнику, 1901.
II
Гле море бескрајно, што без шума спава,
Кô уморан војник иза борбе худе;
Безбројне звијезде преко неба плава
У безданој ноћи са трепетом блуде!
Дише поноћ нијема! А обале лијепе,
Завила је велом дубоким и тавним,
А маслинâ сјенке крстаре и стрепе
На грудима мора заспалим и равним!...
А ја, усред ноћи и тишине грозне,
Куд са страхом идем, у чежњи без наде...
Гледајући небо и звијезде позне
Стојим, као биједник – пун бола и јада...
