Мојим пријатељима
| Мојим пријатељима Писац: Војислав Илић |
1.
Шта ја хоћу? Чему срце жуди?
Ах, та ко би разумети могô...
А жеља је огњевитих много,
Што ми огњем распаљују груди.
Моја душа од детињских дана
Стремила је у бурноме лету
У пределе заношљивих страна,
Неком чудном, непознатам свету,
Где радошћу све живо мирише
И вечитом хармонијом дише.
2.
Сад не жалим обмануте наде,
Нити летим у небеске стране;
Ја не тражим пријатеље младе,
Моје давно погубљене дане!
Ја не иштем нежног сажаљења
Од ледених и паклених људи:
У данима горкога мучења
Њиним ледом замрзô сам груди...
Ваши борци мене мало плаше,
Хладно пљујем на светиње ваше!
3.
Но јесењи када стигну дани,
И на пут се ластавица крене,
Пријатељи, сетите се мене
У далекој, непознатој страни
И у вашем пријатељском кругу
Подигните напуњене чаше,
Наздравите своме верном другу
Из младости, из прошлости ваше
А ветар ће поздрав ми донети
Кроз дубраве и мрачне врлети.
25. децембар 1886.
Извори[уреди]
- Војислав Илић: Лирско песништво, страна 297-298, Вук Караџић, Београд.
|