Моме брату у даљини
Јефтану, који је отишао у Нови Сад, у гимназију
Из кршнијех ових ст'јена,
Гдје 'но крвца премилена
Српског рода ври; -
Гдје 'но српска вила живи,
Гдје се леже соко сиви, -
Којему се свијет диви
Кад покликне, полети;
Отиш'о си, брате мили,
Са другови твоји чили
На далеки крај; -
Отиш'о си Фрушкој Гори
- Ал' је дивно, Боже, створи! -
Ту се српска пјесма хори,
Ту је земни рај!
Отиш'о си брате мио,
Ту си књигу пригрлио
Да искуства стечеш зрак,
Да т' наука снаге даде,
Јер она је све нам саде,
Без ње моћи не имаде,
Она гони мрак.
Па де учи, брате мили,
Са другови твоји чили -
Труд полажи књизи тој!
Кад "научиш", твоји дани
Биће срећом обасјани;
Кад научиш, онда почни
Радит', живит' за род свој!
У Мостару, 1888.