Молиш се...
Молиш се...
Скрушеним, кротким гласом призивљеш љубав оца,
Његовој вјечној слави високо дижеш лавре
И његовијем ликом украсио си олтар;
Пред њиме клечиш, падаш и у прах челом рониш, -
Молиш се, хвалиш, вјерујеш...
Но да л' си душом својом појмио слово благо?
Јеси ли крвљу светом опрô гријехе дуге?
Је ли те вјера твоја вјечној доброти дигла?
И да л' си срцем виђô истину откровења?
Јеси ли брату своме донио мехлем рана
И пружио му срце у часу страдања тешких?
Да ли си земљу ову освештô миром светим,
Прелио потоке крви сузама покајања
И грохот крваве борбе докончо са презрењем?
Јеси ли чуо јаук многих племена земних,
Судбом понижених, чије се кукавне наде
Мрзну и гину вјечно под јармом суровости?
Јеси ли био сјеме општих плодова добра?
Страдањем, смрћу својом, дајући живот другим,
Јеси ли чуо бога!...
Пењеш се: умом хваташ вјечност и атом сваки;
Покорио си себи силу надземних власти -
Обуздао си снагом вољу громова сињих;
Пребродио си чамцем пучину океана,
У понорима морским нашô си благо себи,
И сву си куглу ову жељезним ланцем свезô.
Но можеш ли се хвалит вишом влашћу којом,
Врлошћу мисли оне рад' које богочовјек
Искапи чашу до дна с праштањем и с благословом?
Јеси ли душом својом презрео прошлост гнусну?
И је ли с тобом господ, љубиш ли оца вјечног?...
Не, ти си џелат стари. Ти ниси срцем виђô
Истину откровења, ти ниси чуо бога,
Поругано је тобом његово слово свето, -
Кајине, с твојих рука још капље крв братовља...
Покај се! Јадни црве, што вјековима гризеш
Мисао спаситеља и самог себе, покај се!
Лукава вјера твоја није те к небу дигла -
Осјећô ниси мрака и ниси виђô свјетлост,
Окован злом и паклом у понору си остô
Немоћан, слаб и ништаван...
О, пузи, гмижи тако, и чекај у праху гнусном -
Док свето откровење не подари ти крила
Да се узнесеш небу и будеш божји син...