МЛАДОЈ ПОЗНАНИЦИ
Је л’ могуће? Јуче дете
Жива ока, кратке косе —
А гле данас од детета
Какав цветак развио се!
Каква ружа! Као румен
Кад прогори на истоку —
Кам’ детињство на твом лицу,
Камо радост у твом оку?
Зашто бежиш, кад ме сретнеш?
Што обараш лице сјајно,
К'о да кријеш трепет жеља
И сан што те мори тајно?
Но ја слутим маште пусте
Страх и немир, што те кида,
Кад уздахнеш, ил’ ти навре
На ланите румен стида,
Ил’ поникнеш лепом главом
А чело ти дође бледо —
Јер већ не смем да те гледам,
К'о што сам те некад гледо.
Па се питам: зашто стрепим?
Као да ми срцем бије
Вихор тајни, пламен тихи —
Да то опет љубав није?
Ах, ако је љубав, злато,
Нек у срцу ћути тамо,
Да је нико не уочи,
Тек ми да је осећамо.
Јер би дошло изненада
Растајања кобно доба,
Вргнуће нас на две стране
Живот бурни, људска злоба.
Тек под крилом глухе ноћи,
Кад спавају земља, људи,
Шаптаћу ти слатке бајке,
Отворићу своје груди:
Причаћу ти о ружици
У градини, славују,
О пољупцих тајанствених,
Што их само звезде чују,
И о вили, што блудећи
Тражи свога љубавника,
О сузама ноћне магле,
О месецу бледа лика,
Слушаћемо загрљени
Песме, што се тајно губе,
О милини, која чека
Срца, што се верно љубе —
Ал’ чим плане сунце златно
И дођемо међу људе,
Сакрићемо брижно пламен,
Да нам љубав тајна буде.
Шетаћемо, кад нас спазе
Радознала људска лица —
Ја к'о учтив господичић,
Ти — озбиљна госпођица.
