MLADOJ POZNANICI
Je l’ moguće? Juče dete
Živa oka, kratke kose —
A gle danas od deteta
Kakav cvetak razvio se!
Kakva ruža! Kao rumen
Kad progori na istoku —
Kam’ detinjstvo na tvom licu,
Kamo radost u tvom oku?
Zašto bežiš, kad me sretneš?
Što obaraš lice sjajno,
K'o da kriješ trepet želja
I san što te mori tajno?
No ja slutim mašte puste
Strah i nemir, što te kida,
Kad uzdahneš, il’ ti navre
Na lanite rumen stida,
Il’ ponikneš lepom glavom
A čelo ti dođe bledo —
Jer već ne smem da te gledam,
K'o što sam te nekad gledo.
Pa se pitam: zašto strepim?
Kao da mi srcem bije
Vihor tajni, plamen tihi —
Da to opet ljubav nije?
Ah, ako je ljubav, zlato,
Nek u srcu ćuti tamo,
Da je niko ne uoči,
Tek mi da je osećamo.
Jer bi došlo iznenada
Rastajanja kobno doba,
Vrgnuće nas na dve strane
Život burni, ljudska zloba.
Tek pod krilom gluhe noći,
Kad spavaju zemlja, ljudi,
Šaptaću ti slatke bajke,
Otvoriću svoje grudi:
Pričaću ti o ružici
U gradini, slavuju,
O poljupcih tajanstvenih,
Što ih samo zvezde čuju,
I o vili, što bludeći
Traži svoga ljubavnika,
O suzama noćne magle,
O mesecu bleda lika,
Slušaćemo zagrljeni
Pesme, što se tajno gube,
O milini, koja čeka
Srca, što se verno ljube —
Al’ čim plane sunce zlatno
I dođemo među ljude,
Sakrićemo brižno plamen,
Da nam ljubav tajna bude.
Šetaćemo, kad nas spaze
Radoznala ljudska lica —
Ja k'o učtiv gospodičić,
Ti — ozbiljna gospođica.
