Младост Доситија Обрадовића/26
| ◄ ПЕТА ПОЈАВА | ШЕСТА ПОЈАВА | СЕДМА ПОЈАВА ► |
ШЕСТА ПОЈАВА
ТАНАСИЈЕ и ДОСИТИЈЕ
ТАНАСИЈЕ (покаже се на врата).
ДОСИТИЈЕ (пробуди се и живо скочи):
Је ли то на јави или је само сан био?!... Зар није мало час овде била са својим благим и љупким лицем?!... Како сјајно изгледаше, како величанствена бејаше!... Она је, да како, она дивотна слика која ми од толико времена пред очима лебди!.... (Спази Танасија.) Ха, ти си овде био, ти дакле мораш знати.... Реци, је ли да је она то била?...
ТАНАСИЈЕ:
Где то?
ДОСИТИЈЕ:
Овде, овде.... Стајала је преда мном!
ТАНАСИЈЕ:
Ко то?!
ДОСИТИЈЕ (љутито):
Где то?... Ко то?... Зар си слеп био.... зар ниси видео?!...
ТАНАСИЈЕ (за себе):
Шта је с овим човеком?!... (На глас.) Кога сам видео?
ДОСИТИЈЕ:
Њу, у средини сјајног двора!
ТАНАСИЈЕ (за себе):
Вере ми, човек полудео!... (На глас.) Оче Доситије, ви сте ваљда болесни?
ДОСИТИЈЕ:
Ја болестан? — А зашто?!... Говорим ли ја као човек који није при чистој свести?! — Може и то бити!... Ја не знам шта се са мном збива.... мисли су ми збуњене!... Да, да... право имаш, Танасије, ја мора да сам болестан!.... (Седне и наслони главу на руке.)
ТАНАСИЈЕ (приђе му ближе):
Умирите се, оче, и разберите мисли ваше, па ми реците шта вам се догодило?
ДОСИТИЈЕ:
Да, да.... сад се свега сећам. Ја сам хтео да читам и у том сам чуо пјеније, па сам заспао.... То је, дакле, био сан.
ТАНАСИЈЕ:
А какав је био сан?
ДОСИТИЈЕ:
Слушај: сањао сам да сам се нашао у једној сјајној царској дворани. На престолу је седела руска царица Јелисавета, а око ње унаоколо стајаху њени дворјани. У једаред се диже царица, сиђе са престола и дохвативши једну велику књигу писану на разним језицима које ја не познајем, приступи мени, и држећи преда мном отворену књигу, рече ми „учи се!“. Онда се још насмеши на мене, за тим се окрете, и — ја се пробудим...
ТАНАСИЈЕ:
То је врло чудан сан! Шта то може значити?!...
ДОСИТИЈЕ (за себе — замишљено):
„Учи се! “ рече ми... Шта друго да значи, већ да учим?!... (Ватрено.) Да, да; ја сам се богу крепко молио, да ми покаже пут којим да утешим срце моје и поправим бедно стање... а царица ми рече: „Учи се!“... Зар то није знак божје воље и предстојеће ми судбине?!... Зар нису мисли моје од неког доба добиле нов правац, тежећи некој непознатој мети?!... Звезда Даница, која ми кроз мрак сија; хладна чесмица на коју се душа моја, жедна слатког напитка, од давно осмехује!... А каква је то мета, та звезда Даница, то бистро врело? — (Тихо.) То су књиге; али не ове... (Показује књиге око себе.) Друге.... са свим друге.... то је свет, јер свет је права и најбоља књига!... То је она речца коју до сада нисам познавао — то је наука!... Да, да, добри оче игумане, сад разумем твоје речи, кад ми оно рече: „Ти, сине, ниси ни за какви други посао, већ за књигу и науку!“...
ТАНАСИЈЕ (за себе):
Не знам што се тако замислио?!... Сан га је сасвим збунио!... Морам га на друге мисли довести, тим пре што је овај тренутак за нас обадвојицу одсудан!... (На глас.) Оче, ви ме још не запитасте зашто сам дошао!
ДОСИТИЈЕ (умереним гласом):
Имаш право; хајде реци, дакле.
ТАНАСИЈЕ:
Ја имам једну тајну да вам исповедим.
ДОСИТИЈЕ:
Ако си што згрешио, исповеди се богу.
ТАНАСИЈЕ:
Нисам згрешио, оче. Сасвим је друго што....
ДОСИТИЈЕ:
А ти ми се исповеди.
ТАНАСИЈЕ:
Оче, мени се.... не знам смем ли рећи.... бојим се да....
ДОСИТИЈЕ:
Не бој се ништа, реци слободно.
ТАНАСИЈЕ:
Мени се досадило... у манастиру.
ДОСИТИЈЕ (за себе):
А мени?... Је ли се мени досадило?
ТАНАСИЈЕ:
Обузела ме нека чежња за кућом.
ДОСИТИЈЕ:
Моја је кућа широки свет.
ТАНАСИЈЕ:
Па сам наумио да....
ДОСИТИЈЕ:
Но?
ТАНАСИЈЕ:
Да побегнем из манастира.
ДОСИТИЈЕ (гдеда га).
ТАНАСИЈЕ:
Ви сте се већ расрдили на мене, оче?..
ДОСИТИЈЕ (не слушајући на њега):
А зашто си ти, мени баш поверио, да хоћеш да побегнеш?
ТАНАСИЈЕ:
Е, знате, то има свога узрока.
ДОСИТИЈЕ:
За узрок и питам.
ТАНАСИЈЕ:
Јер ми вас је жао што трајете овде дане.
ДОСИТИЈЕ:
И ти ми, дакле, тако говориш?!
ТАНАСИЈЕ:
А зар вам је когод већ то исто рекао?
ДОСИТИЈЕ:
Не, не.... Говори само даље. Па шта би ти ко хтео са мном?
ТАНАСИЈЕ:
Ја сам дошао да вас понудим, да и ви побегнете са мном.
ДОСИТИЈЕ:
Куда да бежим?
ТАНАСИЈЕ:
Са мном у Хрватску, к мојим родитељима, па можете тамо и остати ако вам се допадне. Ако не, широк вам је цео свет.
ДОСИТИЈЕ:
Свет, велиш?!... цео свет?!.. И ти мислиш, да бих ја могао отићи у свет?!...
ТАНАСИЈЕ:
Та ви сте рођени за то! Ви и нисте за калуђера, да читав век у овој пустињи пробавите!
ДОСИТИЈЕ:
Шта говори овај деран?!... Зашто сада баш оваке понуде?!... Није ли то промисао божја?!...
ТАНАСИЈЕ (молећим гласом):
Хајдете са мном! Оставите овај манастир у коме вашега века нећете бити срећни!
ДОСИТИЈЕ (за себе):
Шта да радим?
ТАНАСИЈЕ:
Немојте се бојати да ће вас познати. Имам ја већ све у приправности!... (Шчепа завежљај што је стајао пред вратима.) Ево вам плаветне доламе и чакшира, и црвених хајдучких опанака!... Пробајте само, са свим ће вам добро стајати....
ДОСИТИЈЕ (за себе):
Ево, дакле, прилике да се турим у свет, у коме има толико великих књижница, академија, школа и учитеља!.... Све ћу моћија то видети, чути различне науке и проучити толике књиге?!.. Па онда, зар ми није мој добри отац и игуман увек говорио да жали што ја своју младост овде бадава траћим?... А и шта ме везује за овај стан, где нема више мога доброг добротвора?!... (Одлучно и гласно.) Шта ме везује, велим? — А Смиља?... Зар њу да оставим несрећну и остављену?... Не, не.... никад!
ТАНАСИЈЕ:
Лепо вас молим, хајдете са мном.
ДОСИТИЈЕ (озбиљно):
Хвала ти, Танасије, на твојој понуди; али немој даље речи трошити! Ја сам се тврдо одважио овде остати! (За себе.) Бар дотле, док је она овде. Мисао да ми је близу, и ако је не чујем и не видим, дража ми је од целога света.... (Чује се сватовац — гласно.) Шта је то?...
ТАНАСИЈЕ (гледа кроз прозор):
Сватови, оче ђаконе!... А гле, невеста је оно сирото девојче.... мислим да је Смиљом зову.... Ала је бледа, као да не иде на венчање већ у гроб!...
ДОСИТИЈЕ (као изван себе):
Шта ти говориш, деране?!
ТАНАСИЈЕ:
Сватови, велим. Удаје се Смиља; ходите да видите.
ДОСИТИЈЕ (приступи прозору):
Она је.... Смиља!... За навек изгубљена за мене!... (Потрчи напоље.)
ТАНАСИЈЕ:
Буди бог с нама!.... Отац ђакон је полудео!... (Оде за њим.)