Млада Сока рано подранила,
Прије зоре и жаркога сунца,
У бостању да поспе цвијеће,
Туда прође челебија Љубо,
На својега коња великога, 5
Па ми Соки тако говораше:
„Душо Соке, врло добро моје,
Дај ми ружу жив’ ти браћа била”.
Кад то чула прелијепа Соке,
Укинула цвијет од ружице, 10
Па је ружу Љубу даровала.
Милорад Радевић, Миодраг Матицки: Народне песме у Српско-далматинском магазину, Матица српска, Институт за књижевност и уметност, Нови Сад * Београд, 2010., стр. 83.