Мијат спасава Краљевића Марка
0001 Вино пије Краљевићу Марко
0002 У Карловцу, граду бијелому;
0003 Вино пије, у зло га попио,
0004 Све он Турке на мегдан позивље.
0005 Ни један му исходит не смиде.
0006 Састаде се тридесет Турака,
0007 Па бесиде крчмарици младој:
0008 »Зло ти јутро, крчмарице млада!
0009 Опој-дер нам незнана делију,
0010 Ево теби триест кеса блага.«
0011 Кад је куја благо потпазила,
0012 Дозивала Краљевића Марка:
0013 »Хајде амо, незнана делијо!
0014 Испијајмо вино и ракију:
0015 Немој плаћат паре ни солдина!«
0016 Кад је Марко ричи разумио,
0017 Примакну се бачви трећакињи,
0018 Са три ју је прста подигнуо,
0019 Па је чепић-грло отворио:
0020 Не придуши, док ју не присуши.
0021 Опет ју је на кантир спустио,
0022 Па он свлачи зелену доламу,
0023 На њу сио и ноге подвио.
0024 Ту потпази тридесет Турака,
0025 Привари се, уједе га гуја,
0026 Па дозивље крчмарицу младу:
0027 Крчмарице, три те јада била!
0028 Донеси ми јоштер купу вина,
0029 Којој мира таман од барила.«
0030 Када га је она разумила,
0031 Донесе му једну купу вина.
0032 А да видиш Краљевића Марка!
0033 На колина он је оба клека’,
0034 А са главе калпак подигнуо,
0035 Наопако руке изврнуо,
0036 У зубе је купу прихватио,
0037 Не придуши, док је не присуши,
0038 Прико себе купу прихитио,
0039 Међу Турке њоме погодио
0040 Двама-трима главе је разбио.
0041 Муче Турци, ништа не говоре
0042 А од страшка Краљевића Марка.
0043 Ни по сата пролазило није,
0044 Здрава Марка заболила глава.
0045 Заспа Марко, кано јање младо.
0046 Кад то виде тридесет Турака,
0047 Од земље се на ноге скочише,
0048 Око Марка рукам’ оклопише,
0049 Донесоше троје лисичине,
0050 Двоје нове, а треће половне,
0051 Свезаше му руке наопако
0052 Од лаката до бритких ноката,
0053 Из ноката црна крвца лије,
0054 Ал не чује Краљевићу Марко.
0055 Донесоше тешке букагије
0056 Што пизају сто и дваест ока.
0057 Закључаше до дви ноге биле,
0058 Донесоше алку, гвожђе тешко,
0059 Закључаше Марка око врата.
0060 Спава Марко до зорице биле,
0061 Пробуди се у зорицу билу,
0062 Хоће Марко да рукама крене,
0063 Ал не даду троје лисичине.
0064 Хоће Марко да на ноге скаче,
0065 Ал не даду тешке букагије.
0066 Хоће Марко да подигне главу,
0067 Ал не даде алка гвожђе тешко.
0068 Он зацвили кано дите мало,
0069 »Ајме мени, до Бога милога!
0070 Што сам вама на жа’ учинио,
0071 Да сте мене свезали овако?«
0072 Бесиде му тридесет Турака:
0073 »Курбо једна, Краљевићу Марко,
0074 Сутра ћемо тебе обисити
0075 Под бијелим градом од Карловца.«
0076 Кад је Марко ричи оћутио,
0077 Тешко цвили и сузе пролива,
0078 Па све мисли од јутра до подне:
0079 Каконо би Турке приварио,
0080 А од смрти себе избавио.
0081 Све је мисли на једну смислио,
0082 Па је Турцим’ ти’о бесидио:
0083 »Чујете ме, Турци Карловчани!
0084 Ако, бони, за Бога знадете,
0085 Донес’те ми дивит и хартију
0086 И кункура, црног мурећипа.
0087 Накитит ћу листак књиге биле,
0088 Послат ћу је виреници љуби.
0089 Ја имадем танку кошуљицу;
0090 Откад сам је Марко набавио,
0091 Никада је нисам облачио.
0092 Нека дође, нек ми је донесе,
0093 Обућ’ ћу је, жалосна ми мајка,
0094 Када јунак пођем на вишала:
0095 Нек се били моје било тило!
0096 Бит ће дика и моја и ваша,
0097 Свак ће рећи, да су добри Турци
0098 У Карловцу, граду бијелому.
0099 Вами љуба, мени кошуљица!«
0100 Турци мудри, па се примудрише.
0101 У тому их Марко приварио.
0102 Донесоше дивит и хартију
0103 И кункура, црног мурећипа,
0104 Десну Марку попустише руку.
0105 Мало се је Марко приклопио,
0106 Па напише листак књиге биле.
0107 Не пише је виреници љуби,
0108 Нег ју пише побратиму свому
0109 По имену Томић Мијовилу:
0110 »Побратиме, Томић Мијовиле,
0111 Гди си годир у невољи био,
0112 Свагда сам те Марко избавио,
0113 А сада сам јада допануо,
0114 Из кога се избавити не ћу.
0115 Шаљи књиге на све четри стране
0116 Доједному побратиму мому.
0117 Сутра ће ме обисити Турци
0118 Под бијелим градом од Карловца.«
0119 Сва четири краја прискупио,
0120 Па међу њих печат ударио,
0121 Па отпуца пуца од нидарја,
0122 Из нидарја сокола извади,
0123 Под крило му књигу подметнуо
0124 Па соколу свому бесидио:
0125 »О соколе, сива птицо моја!
0126 Узвијај се небу под облаке,
0127 Па дер лети у Вранић планину,
0128 Гдино јела обисила гране,
0129 Да су здраво све јуначке главе!
0130 Подај књигу побратиму мому,
0131 Побратиму Томић Мијовилу.
0132 Већ те молим, соко птицо сива,
0133 Кад си гори, нека си ми амо!
0134 Тим одлети соко птица сива,
0135 Опет Турци савезаше Марка.
0136 У липа је доба птица дошла:
0137 Таман Томић прихватио чашу:
0138 »Здрав’, дружино, мила браћо моја!
0139 Ни у моје, ни у ваше здравље,
0140 Нег у здравље оног јунака,
0141 Који би се овде налазио,
0142 Па отиша’ Ливну на Крајину,
0143 Па донио, што је од потрибе:
0144 Сваком другу по једне опанке,
0145 Мијовилу чизме до колина!«
0146 У та доба соко птица сива,
0147 На јелу је ножице спустила,
0148 Испод крила књигу испустила,
0149 На колино Томић Мијовила.
0150 Кад је Мијо књигу угледао,
0151 Ни пола ју проучио није,
0152 Од земље се на ноге скочио:
0153 Па он цикну као змија љута:
0154 »Ајме мени, до Бога милога!
0155 Гди сте браћо, тридесет хајдука,
0156 Што имасмо, сада изгубисмо:
0157 Десно крило, Краљевића Марка,
0158 У Карловцу, граду бијелому.
0159 Дите моје, нејаки Марјане!
0160 На ноге се, ако Бога знадеш
0161 Па полети ка Прилипу граду,
0162 А до куле Краљевић Андрије!
0163 Па се сврни низ кршне Котаре,
0164 Обзнани ми побратиме моје,
0165 Кажи њима, што је и како је.
0166 А ја иђем с осталом дружином
0167 До Карловца, града бијелога,
0168 Не би л’ жива затицао Марка,
0169 Не би ли му главу скапулао. «
0170 Кад Марјане стрица разумио,
0171 Хитро се је на ноге скочио,
0172 Па прихвати чашу и мишину,
0173 Па се напи вина рујенога,
0174 Па прихвати торбу упртњачу,
0175 Прибаци је на плећа јуначка,
0176 Па појаше коња од мегдана,
0177 Па ето га низ Вранић планину.
0178 Мијо оде с осталом дружином,
0179 И понесе бадиљ и мотику,
0180 Чим ће копат бојне метеризе
0181 Мијовилу добра срића била,
0182 У липа је доба долазио
0183 У по ноћи, кад не види нитко:
0184 Он ископа бојне метеризе
0185 С оно својих триест добрих друга;
0186 Закопа се у земљицу црну,
0187 Да га не би познавали Турци.
0188 А да видиш малога Марјана!
0189 Он дозивље Краљевић Андрију:
0190 »Побратиме, Краљевић Андрија!
0191 Да си, болан, до зорице биле
0192 До Карловца, града бијелога!
0193 Сутра ће ти братац погинути;
0194 Турци ће га попет на вишала
0195 Под бијелим градом од Карловца. «
0196 Мисли Марјан, да не чује нитко,
0197 Ал то чуло двоје дјеце мале,
0198 Оба сина Краљевића Марка:
0199 Пилип једно, а Никола друго,
0200 Не било им ни дванест година.
0201 Кад су они ричи разумили,
0202 Одлетише у подруме долње,
0203 Опремише до два коња добра,
0204 Па овако стрицу бесидили:
0205 »А наш стриче, срце из нидарја,
0206 Води-дер нас кршом и планином
0207 До Карловца, града проклетога,
0208 Унде ће нам бабо погинути.«
0209 Стриц Андрија дици говорио:
0210 »Одотле се, драга дицо моја,
0211 Ја не иђем до Карловца града,
0212 Него иђем у кршно Приморје,
0213 На окладе вино испијати.«
0214 Ал се дица тому не вирују,
0215 Па Никола ти’о бесидио:
0216 »О Пилипе, брате од матере!
0217 Куда ћемо, жалосна нам мајка?
0218 Не знадемо пута ни раскршћа
0219 До Карловца, проклетога града,
0220 Да видимо стара бабу нашег,
0221 Гди ће нами лудо погинути.«
0222 Обадва су коње појашили,
0223 Разиграше коње од мегдана,
0224 Један другом утећи не може.
0225 Гледала их вила из облака,
0226 Сама собом она бесидила:
0227 »Који би се јунак находио,
0228 Погубио двоје дице мале,
0229 Дала би му пола снаге своје! «
0230 У та доба, мили побратиме,
0231 Седам браће, седам Смиљанића,
0232 А за њима девет Југовића,
0233 А за њима тридесет срдара,
0234 Свих тридесет из равних Котара,
0235 А за њима Краљевић Андрија,
0236 За Андријом Сењанин Иване.
0237 У липа су доба долазили
0238 До Карловца, града бијелога:
0239 Находише своју дружиницу.
0240 Бесиди им Томић Мијовиле,
0241 »Да вам бора, побратими моји!
0242 Биж’те с коњма у гору зелену,
0243 Да вас не би Турци познавали.«
0244 Кад се сване и сунце огране,
0245 Ударише топи и лумбарде
0246 На Карловцу, проклетому граду.
0247 Скупише се мало и велико
0248 Гледат смртцу Краљевића Марка,
0249 Па је Марко ти’о бесидио:
0250 »Чујете л’ ме, Турци Карловчани!
0251 Довед’те ми шарца од мегдана,
0252 С њиме ћу се јадан алалити.«
0253 То су Турци за Бога примили,
0254 Па шарина Марку доведоше.
0255 Кад је Марко шарца угледао,
0256 Он зажали кано дите мало:
0257 »Ајме, шарче, срце из нидарја!
0258 Ја не жалим, што ћу погинути,
0259 Већ ја жалим, шарче од мегдана,
0260 Кому ћу ја тебе оставити!«
0261 Кад је шарац ричи разумио,
0262 Примакну се свому господару,
0263 Око Марка Турке разгонио,
0264 По пасу је Марка ухватио,
0265 На рукама синџир изломио,
0266 Па он клече на све четри ноге,
0267 У седло се привалио Марко,
0268 С њиме бижи прико свега града.
0269 За Марком се Турци отиснули,
0270 Ал је Марку лоша срића била:
0271 Од града му затворена врата.
0272 Али шарац, коњиц од мегдана,
0273 Све четири ноге прикупио,
0274 Од града је бедем прискочио,
0275 И принесе свога господара,
0276 С њиме бижи низ поље зелено.
0277 За њим су се отиснули Турци,
0278 Сузбио их Томић Мијовиле,
0279 Па излети прид свог побратима,
0280 Додаде му бријаткињу ћорду.
0281 Кад се Марко гвожђа добавио,
0282 Унатраге шарца обрнуо:
0283 Сиче Турке на обидве руке;
0284 Докле доде до Карловца града,
0285 Пет стотина откинуо глава.
0286 Кад је доша’ прид пјану механу,
0287 Гди-но сташе крчмарица млада,
0288 Он улети у пјану механу,
0289 Па ухвати крчмарицу младу:
0290 Оба јој је ока ископао,
0291 Обе јој је руке одсикао,
0292 Обе јој је дојке проризао
0293 Проз дојке јој прсте примећао.
0294 Извео ју прид пјану механу,
0295 Па јој Марко ричи бесидио:
0296 »Похвали се, крчмарице млада,
0297 Да с’ опила Краљевића Марка! «
0298 Натраг се је Марко повратио,
0299 Здраво га је дружба дочекала.
0300 На Карловац складно ударише,
0301 Погубише мало и велико,
0302 А и кршно робље заробише;
0303 Заробише седам товар’ блага,
0304 Заробише триест дивојака,
0305 Па се здраво натраг повратише.
0306 Кад су дошли у Вранић планину
0307 По дружини благо подилише,
0308 Момци су се с цурам’ оженили,
0309 Свак отиђе двору бијелому,
0310 Оста Мијо у Вранић планини,
0311 Па четује, куда и досада.
