Мијат Томић и Фетибеговић
Вук завија у пећини стиени
Гаавран геркну јели у огранцим.
Није оно вуче ни гавране,
Већ левента Томић Миховиле.
Пије вино у планини Михо, 5
Виш' Кобаша у Вучјак планини
Са својиех тридесет хајдуках.
Кад се хладног понапио вина,
Свој дружини тихо говорио:
„Нијел' мајка родила јунака, 10
У моју га чету опремла,
Тко ће отић низ Посавље равно,
Уходити луга посавскога,
Имал' траве око воде Саве,
Море ли се у јечермам спават, 15
Кукају ли лугом кукавице,
Моремо ли бит без кабанице,
Јесу ли се лузи излистали,
Јесу ли се сгуснули богази,
Морел' листак заклонит јунака, 20
Намећу ли Шокци воденице,
Могу ли се кухат брашљенице,
Потурице сију л' лубенице,
Јесу л' влашке на пландишћу овце,
Моремо ли пећи заоблице, 25
Јесу л' хоџе изнил' ковнлуке,
Моремо ли меда находити?"
Сви хајдуци муком замукоше
Па у церну земљу погледаше;
Тко је ближи у земљицу гледи, 30
Тко је диљи, нечуо се чини.
Али неће Бакета хајдуче,
Већ Мијату тихо бесиедио:
„Ево Михо такога јунака;
Кад си спаво под јелом зеленом, 35
Ја сам ишо низ Посавље равно,
Уходио луга посавскога:
Трава расте око воде Саве,
Све кукају лугом кукавице,
Церну гору листак заодио, 40
Сгуснули се кланци јадиковци,
Наметнули Шокци воденице,
Потурице сију лубенице, —
Влашке јесу на пландишћу овце,
Изниели хоџе, кованлуке, 45
Жива ман је баба Јасеница
Хоће нама изпећи цицвару.“
Опет Михо њима бесиедио:
„Нијел' мајка родила јунака,
Тко ће отић у Которско равно, 50
Узет нама праха и олова,
Овновине меса дебелога,
Сваком другу по једне опанке,
Улатити Гергу од Которског,
Свезат њему руке наопако, 55
Па га довест мени под јелику?“
Чашу прима Бакета хајдуче,
А Мијату тихо проговара:
„Ево Михо такога јунака;
Ја ћу отић у Которско равно, 60
Све опремит, што си говорио.“
То изрече, на ноге се скаче,
Берзо спаде у Которско равно,
Узимао праха и олова,
Овновине меса дебелога, 65
Сваком другу по једне опанке.
У томе се и мрак уфатио,
Гергиној се увратио кули,
Свеза њему руке наопако,
Па га гони Михи у планину. 70
Кад је Михо Гергу опазио,
Он је њему керко бесиедио:
„Ја бора ти! Герга од Которска,
Што те питам, право мени кажи:
Јесу л' дома Фетибеговићи, 75
Јесу л' бези ишли на Хервате
Покупити цареву мириу?“
Њему Герга право казиваше:
„Ишли јесу бези на Хервате,
Скупили су цареву мириу, 80
А ено их у Которску равну,
Вечерају у нашему хану.“
Опет вели Томић харамбаша:
„Није л' мајка родила јунака,
Кои би се сада осиетио, 85
Како ћемо беге пофатати?“
Бесиедио Бакета хајдуче:
„Лахко ћемо беге пофатати?“
Да идјемо у Которско равно;
Гледат ћемо, неби л' задоцнили 90
По акшану и два и три сахта;
Кад будемо пољем которскием,
Те се близу хану прикучимо,
Ви пиевајте јасно кириџински,
Ја ћу за вам коње подекиват; 95
Сциени хоће од хана ханџиа,
Да су ово какве кириџие;
Кад дођемо до хана на врата,
Ја ћу куцат халком на вратама;
Кад упита од хана ханџиа: 100
„Тко то куца ............
Ја ћу казат од бана.......:
Отвор врата, ми смо кириџие.
Посвиетли нам, док се распремимо.
То Михату верло мило било, 105
Своди дружтво низ Вучјак планину.
Кад су били пољем которскием,
У добра су доходили доба,
По акшаму на два на три сахта;
Сви пиевају јасно кириџински. 110
Куца хајдук халком на вратима,
А изиђе на врата ханџиа:
„Тко то куца халком на вратима?"
Бакета му тихо одговара:
„Отвор врата, ми смо кириџие." 115
Кад ханџиа отворио врата,
Махну ћордом, одсиече му главу.
А у хану никог небиаше,
Изван само до три бега млада; –
Они су се били разпасали, 120
Одбацили од себе оружје.
Једном бегу одсиекоше главу,
А двојицу младе уфатише,
Свезаше им наопако руке;
Узеше му цареву мириу. 125
Беге воде у Вучјак планину.
Када су се вина понапили,
Онда Михо тихо бесиедио:
„Ја бора ти! Бакета хајдуче,
Хајде води до два бега млада, 130
Одпрати их до воде Пашинца,
Нека иђе свому биелу двору.“
Бакета је на ноге скочио,
Па он прати оба бега млада,
Одпрати их до воде Пашинца. 135
Кад је дошо до воде Пашинца —
Обојици он одсиеко главу.
Кад је дошо Михи под јелку,
Пита њега Томић Миховиле.
„Где остави до два бега млада?“ 140
Бакета му тихо одговара:
„Остадоше код воде Пашинца,
Церну земљу плећима миерећи
А очима,звиезде бројећи.“
На то се је Мијо разсердио. 145
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg