Мир
Мир
Ја немам мира
кроз кратке ноћи лета;
и дугих зимских ноћи бдијем,
јер бела ружа, у твом врту цвета,
и звуци твога гласовира,
и мирис твојих груди
заморе море мојих снова,
и мојих жеља, и мојих жуди.
И тишина се слије са зраком
у неке тамне, безбојне боје...
И онда виле из белог зида.
и белим плаштом по телима голим,
на златном тањиру пред мене носе
оно што никад неће бити моје,
што је символ залудних жеља,
и ропске страсти, и мушког стида:
витицу твоје плаве косе...
И мени, дугих ноћи, кад бдијем,
покаткад луда жеља дође:
да плаву витицу отмем и да је скријем
у своје срце, у најдоњи кутак...
А онда се мојој жељи,
у шареном мраку, негде испод плафона,
слатко насмеје тренутак...
И то је Зора.
|