Милош у Косову

Како сјутра бијел данак свану,
уранио војвода Милошу,
прије зоре и прије Данице,
пак опрема себе и Ждралина.
Кад Даница помолила лице
и зорица земљу опсјенула,
он изведе својега Ждралина,
доведе га до чадора свога,
па припаса бријеткињу ђорду.
Гледају га све српске војводе,
хоће л' створит што је говорио;
докле Милош посједе Ждралина.
Кад виђеше до два побратима,
посједоше коње од мејдана,
за Милошем коње наћераше
на Ситницу студену водицу,
на Сазлију, камену ћуприју,
и ћуприју здраво прегазише.
Кад у турску војску загазише,
бојна копља стрму окренуше;
мисле Турци Срби ће се предат,
пред њима се растављају Турци,
све међу се они говораху:
„Благо нама данас до вијека,
предаше се три српске војводе
којих смо се најгоре бојали.”
А Милош им с коња одговара:
„Јадни Турци, ви маните главе,
виђећете преда' како сам се
док допану наши витезови,
пак вас стану гонит на буљуке
кано вјетар снијег на сметове,
раскидати вама утробице
кано вуци овцам' џигерице.”
То не знају што им Милош каже
веће цару на муштулук трче:
„Ево нама три српске војводе
којих смо се најгоре бојали,
они иду да с' предаду нама.”
Њима царе велик бакшиш даје,
па састави сву улему листом,
и улему царе запитује:
„Што ћу Власим' ја сада пружити,
али ногу, ал' бијелу руку?”
Та улема цару говорила:
„Срамота је Влаху пружит руку,
пружи ногу, нек т' у ногу љуби,
нека ти је вазда под ногама.”
Проговара везир уштуглија:
„Цар-Мурате, од истока сунце,
хоћемо ли преда њих изићи?”
Одговара силан цар-Мурате:
„Отидите преда њих у поље,
пак прострите три чохе велике:
једну чоху прострите црвену,
другу бјелу, а трећу зелену;
када слуге коње наћерају,
ако иду да с нама ратују
хоће све три ногам' погазити;
ако носе од градова кључе
и хараче од седам година,
црвену ће чоху прегазити,
и црвену и чоху бијелу,
а зелену на копља дигнути,
пак испод ње коње проћерати.”
Кад дочуше цареви риџали,
одлећеше пред српске војводе,
простријеше три чохе велике.
Кад војводе коње наћераше,
све три чохе ногам' погазише.
Кад то виђе везир уштуглија,
поговара турском цар-Мурату:
„Види, царе, слуга Лазовијех
како чохе ногам' погазише!
Хоће с тобом затурити кавгу,
не носе ти од градова кључе.”
Проговара силан цар-Мурате:
„Није тако, моја ђецо драга!
Да су шћели заметнути кавгу,
давно бише повадили ђорде;
ђаури се пјани догодили,
у пјаности чоху погазили.”
У то доба Милош на Ждралину
са обадва своја побратима;
одјахаше коње од мејдана.
Излећеше цареви сеизи
да Милошу прихвате Ждралина;
не даде га царевим сеизим',
већ га даје Косанчић-Ивану:
„Причувајде мојега Ждралина
док уљегнем цару под чадора,
да га видим и да га споменем
каконо сам синоћ говорио.”
Пак упаде цару под чадора.
Опази га силан цар-Мурате,
по шиљтету ногу опружио;
мисли царе Милош ће га љубит,
те овако њему проговара:
„Лако мало, Лазарева слуго,
немој моје газити серџаде,
већ ми љуби чизму и мамузу.”
Плану Милош као ватра жива,
на Мурата наскочио вучки,
бритку сабљу повади хајдучки,
жива цара Милош распорио
од учкура до грла бијела.
Јадан Мурат без ријечи з'јева,
под чадором Милошева сабља
по главама као муња с'јева,
те обара цареве везире;
посијече везир-уштуглију,
и до њега мухур-сеибију,
и царевих дванаест риџала;
док допаде до коња Ждралина,
седамдесет одсијече глава.
Сва три побре коње посједоше,
кроз Косово коње повратише
и у Турке јуриш учинише.
Боже мили, немила састанка!
Кад се стаде крвца прољевати,
да је коме стати па гледати
како српске сијевају ђорде,
како л' турске зијевају главе!
Љуто сјеку српске војеводе,
сјеку Турке ка' зелену траву:
куд пролази Топлица Милане,
добра бише кола пролазила;
куд пролази Косанчић Иване,
двоја бише кола пролазила;
куд пролази Обилић Милошу,
троја бише кола пролазила.
Узаврела сва ордија турска
да застави војводама пута,
али ништа учинит не може.
Добри коњи а силни јунаци,
посјекоше сву цареву војску;
покрај воде коње одјахаше,
на Ситницу воду силазише,
умивају потамњело лице
и крваве руке до рамена,
расхлађују своје пусто тјело,
да свијетли господару пођу.
Перућ' лице на водици хладној
међу се су момци говорили
како им је ком у боју било,
док зарече војвода Милошу:
„Авај, браћо, жао ми до бога
ђе остаде вјера у невјери!
Синоћ сам се цару затјецао
да ћу јунак на бојном Косову
распорити турског цар-Мурата,
стати њему ногом под гр'оце
и скинут му зећир прстен с руке;
ја распорих силнога Мурата,
а друго сам све заборавио
сијекући цареве делије;
нисам цару стао под гр'оце,
ни скинуо зећир прстен с руке,
да дарујем господара свога.
Стан'те мало код воде Ситнице,
док се цару под чадора вратим
да изнесем вјеру испод нога.”
Бесједе му оба побратима:
„Немој, брате, да се повраћамо,
у повратку добивања нема.”
„Ја вас, браћо, послушати нећу,
ја ћу ићи, да ни доћи нећу;
волим образ од живота мога.”
Па посједе дебела Ждралина,
поврати га у ордију турску.
Жао браћи брата оставити,
оба за њим коње повратише,
ударише мушки сјећи Турке,
пробијају сабљом себи путе
до чадора турског цар-Мурата.
Пред чадором Милош одјахао,
одмах цару под чадор улази,
пак му стаде ногом под гр'оце
и скиде му зећир прстен с руке;
по чадору притиснули Турци,
притиснули све кô земља црна:
срамота је не осветит цара
под барјаком свеца Мухамеда;
Милош трже бријеткињу ђорду,
исијече чадор на тенефе
и делије турске, Једренлије,
пак посједе змајовита Ждрала;
кроз Косово коње наћераше.
Ту се многа крвца прољеваше,
косе Турке кô зелену траву:
за дан гору сабља исјећ неће,
ни војводе сву цареву војску;
сва се сила под оружје дигла
да освети погаженог цара.
Док завика Топлица Милане:
„Освети ме, војвода Милошу,
остадох ти данас у Косову!”
А Милош му тихо одговара:
„Просто теби, мој брате Милане,
и ја ћу ти брже тамо доћи.”
Док повика Косанчић Иване:
„Збогом, брате, војвода Милошу,
погибох ти и ја у Косову,
освети ме, мио побратиме!”
А Милош му тихо одговара:
„Добар, брате, Косанчић Иване,
ја се увјек томе дару надам,
није жалит славно умријети.”
Покрај њега проћера Ждралина,
ражљутио себе и парипа,
Турке тера, нема куге горе,
уз Косово лети као змају,
многе траве крвцом обојио,
врелом крвцом турадије клете,
док доћера до воде Ситнице.
Ал' да видиш јада великога,
кад се јунак избавити нада
зло му пада од ког се не нада -
из стијене бабетина викну:
„Јадни Турци, јада дочекали!
Видите ли, очим' не виђели,
у Милоша срца виловита,
у јунака коња змајовита,
на њему су два добра оклопа,
оклоп коњски и оклоп јуначки;
ви Милошу ништа не морете
док је њему Ждрала од мејдана;
већ ви бојна копља окрените,
пободите у ледину тврду,
оштра копља небу окрените,
раставите коња од јунака,
морете га онда освојити.”
Кад зачуше баше Једренлије,
ударише копља у ледину,
густа копља као гора црна;
док налеће Ждралин у ту гору,
паде јадан у зелену траву,
све му копља ноге разнијеше,
без ногу се по копљима ваља,
тражи јадан свога господара;
а Милош је од њег' одскочио,
пак у руке копље прихватио;
на бојно се копље опирући
прескакаше Турке на буљуке
и русе им главе одсјецаше.
У Турчина силовита војска,
добри коњи, а добри јунаци,
а Милош је без својијех крила:
без Ждралина и без побратима.
Навалише Турци са свих страна,
навалише као земља црна
на Милоша уморна јунака.
А какав је Обилић Милошу!
Сав у крви огрезнуо бјеше
сијекући по Косову Турке.
Навалила сила сваколика
на Милоша самцита јунака,
навалише, па га ухватише,
на плећа му руке савезаше,
да га воде цару под чадора,
а Милош им тихо бесједио:
„Стан'те мало, Турци витезови!
Зовните ми ону бабетину
што жаљаше да се крвца лије,
чини ми се нешто ми је своје,
да јој кажем за готово благо.”
Турци бјеху, за бога хајаху,
доведоше бабу из стијене.
Бабетини Милош говорио:
„Примакни се, моја мила стрина,
ти си нешто мојој мајци своје,
да ти кажем за готово благо
што га више уживат не могу.”
Превари се бабетина ружна,
примаче се војводи Милошу.
У Милоша завезане руке,
бабетину зубим' докопао,
па је баци у воду Ситницу,
нека прати крваве јунаке.