Милош Обилић (Јован Суботић)/41

Милош Обилић (Јован Суботић)
Писац: Јован Суботић
ПЕТИ ПРИЗОР

ПЕТИ ПРИЗОР
Укопни спровод долази са леве стране коридором, што величанственији. Пред мртвачким сандуком свештенство. За обима патријарх. Сандук је незаклопљен. За сандуком царица Милица у црном оделу са малим сином Лазаром. За овима Вукосава у црно обучена, болна, води је брат Стеван Високиу тужној оправи. За њима Милева кћи цара Лазара, коју води брат Вук. За обима други дворани, дворкиње и народ. Заставе црним умотане. Кад се спровод укаже, један из њега гобори:

[ГЛАС]:
Спроводи се у гроб благоверни цар српски Лазар, који погибе мученичком смрћу на пољу Косову за свој народ и за своју домовину. Молите се Богу.
(Спровод запоји за душу светлог покојника тужно „Свјати Боже.” Кад дође сандук до среде позорнице, заустави се спровод, вата се коридорска на улицу гледећа отворе и патријарх с крстом оде на њи’, и говори народу ван стојећему).
[ПАТРИЈАРХ]:
Наш цар и отац, нови мученик и светитељ спушта се у крило земље за коју је крв своју пролио, и шиље вам свој последњи благослов. (Благосиљајући.) Реците сви: вечна му памет!
(Споља зачује се тужно народа појање, „Вечна му памет”. Кад то престане, крене се спровод даље уз певање „Свјати Боже”.)
ВУКОСАВА (посрне да падне)...
ВИСОКИ СТЕВАН (прихвати је):
Нек’ те одведу у твоје одаје.
Једва стојиш; горе ће ти бити.
ВУКОСАВА:
Подржи ме брате. Учини ми
Јошт ту љубов. Бити ће последња!
(Оду са спроводом.)
(Спровод иде даље. Кад дође народ на позорницу једна особа окрене се њему и стане говорити):
[ОСОБА]:
„Чујте завет српског цар Лазара: Љубите народ: љубите домовину: не жалите мрети за слободу“ (Један из народа одговри:) „Благословена утроба, која га роди, благословена земља, која га прима. Проклет био Бранковићу Вуче, што издаде цара на Косову.”
(Спровод прође.)
МАРА (устане):
И тако ће звечат’ кроз векове:
„Проклет био Бранковићу Вуче!”
Грозно! Ужасно! Деца и унуци
И унука даљни праунуци
Пред тим страшним дрхтаће речима;
„Проклет био Бранковићу Вуче!”
(Погрузи се у тугу.)

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Суботић, умро 1886, пре 138 година.