Мили Боже чуда големога,
Ђе одбјеже у гору зелену,
У хајдуке Милица дјевојка.
Па облачи зелену доламу,
А на главу калпак и челенку. 5
Мало вр'јеме, за дуго не било,
Сакупила до тридесет друга,
Тридест друга, тридесет хајдука,
Све јунака, бољег од бољега.
Хајдук била тридесет година, 10
И посјекла до тридесет глава. —
Кад настала триеста година
Устадоше аге и спахије,
Да по шуми разгоне хајдуке.
Околише Милицу дјевојку, 15
Околише саму, без другова,
Другови јој прије изгинули,
Сјекућ' Турке аге и спахије,
И бегове, муле и кадије
И остале Турке јењичаре. 20
Ал' се не да Милица дјевојка,
Нег' разгони Турке на буљуке.
Два љешника ораху су војска —
Два нејака, на једног јунака —
На Милицу до тридес Турака. 25
Ухватише Милицу дјевојку,
Па је воде ка Травнику граду,
А ономе паши травничкоме.
Кад су били у близу Травника
Ал' се маглом замаглио Травник: 30
Јер изашло мало и велико,
И изашле буле и хануме.
Говориле буле и хануме:
„Ој хајдуче, да те Бог убије,
„Зар имаде на свјету јунака 35
„Да с' не боји нашијех Турака?
„C лудости ћеш изгубити главу!“
Ал' говори силан харамбаша:
„Не лудујте буле и хануме,
„Ја нијесам турска кукавица, 40
„Већ сам јунак млада Српкињица!“
Па раскопча токе на прсима:
Синуше јој пребијеле дојке
Као снијег кад обасја сунце!
Кад виђеше травњанске балије, 45
Од јада су по камен узели,
И Милицу у камен засули.
Српске народне пјесме покупљене по Босни, збирка Косте Х. Ристића; На корист фонда К. Х. Ристића издало на свијет Српско учено друштво; У Биограду у Државној штампарији, 1873., стр. 120-121.
