Мејрима/11
ПОЈАВА III
НОВКО:
Како вјешто пси украше цуру!
Срећа што су нагнули овуда,
А дознасмо на вријеме. Бог је,
Бог доиста чува. Само да нам
У метежу данас не погине. –
Ха! Прве се већ осуше пушке!
И хајдучки ето чујем пуцањ...
Сва планина виком одјекује.
Ту шта чекам? Идем и ја тамо. (Отиде.)
(Осман бјежи вукући Љубицу.)
ЖИВАН:
Залуд бјежиш, Туре, да орлова
Имаш крила не би утекао.
ОСМАН:
Стани, ако крокнеш заклаћу је.
ЖИВАН:
Па би ли се тим спасао, болан?
Она мртва, а ти до ње одмах.
ЉУБИЦА:
Ах, Живане!
ЖИВАН:
Ничега се не бој.
(Долази Новко, па Харамбаша с дружином.)
ОСМАН:
Кажите ми ко је међу вама
Харамбаша Петко?
ХАРАМБАША:
Ја сам; шта ћеш?
ОСМАН:
Знам одавна да си честит јунак.
О теби се по свој Босни гласа
Да р’јеч н’јеси никад прекршио
Ни Турчину нити каурину,
Но кад си је задао једанпут
Прије него што би она пала,
Пала би ти са рамена глава.
ХАРАМБАША:
Истина је; а тим на што идеш?
ОСМАН:
Другове ми све до једног поби,
Па то ти је за освету доста.
Ја остадох, али, ево видиш,
Дјевојка је у рукама мојим.
Ил’ свој живот искупићу њеним,
Ил' смрт своју њеном осветити.
Сада бирај: хоћеш ли је, Петко?
Обећај ми пуну безопасност;
То ли мени тврдо не обећаш,
Овђе ћемо ја и она пасти.
ХАРАМБАША:
Добро си се, беже, заклонио!
Твоја срећа. Пусти је, па иди.
ОСМАН:
Је ли вјера?
ХАРАМБАША:
Вјера ти је чиста,
И вриједи више него турска.
ОСМАН:
Вјеру примам, а дјевојку дајем.
ЉУБИЦА:
О мој добри бабо! О Живане!
Из клетих ме избависте руку!
ХАРАМБАША:
Иди, Туре, својим путем мирио,
И захвали Богу великому
Што се данас ту на мене деси.
Ал’ да више никада нијеси
Отимао цура у каура.
ОСМАН:
Истина је дакле, Харамбашо,
Истина је што с’ о теби прича!
Какав би ти спомен оставио?
Стидно ми је вратит’ се из боја
Без оружја, па те молим да га
Међу собом барем зам'јенимо.
ХАРАМБАША:
Ја с Турцима оружја не м’јењам;
Иди с Богом.
(Вук пуца иза камена.)
Ко је опалио?
ОСМАН:
Ранише ме у лијеву руку!...
Рана мала, ну велика брука;
Срам те било, Петко Харамбаша,
То је твоја тол’ хваљена вјера?
(Харамбаша трчи камену и избаци самокрес на Вука који бјежи.)
ХАРАМБАША:
Копилане, у зао час по те!
Држи.
РАДАТ:
Усред леђа!
ЈАКША (иде к Вуку):
Оста мртав.
ХАРАМБАША:
Нека липше скотина невјерна.
Без срамоте ја сам ос’једио,
А он да ми сад окаља образ?
Моја вјера није ли и ваша? —
Беже, срећом рана ти је лака;
Иди и свуд кажи да сам ти је
Ја дссницом својом осветио.
У дружини харамбаше Петка
Десио се један неваљалац,
Ал' и тога нестало је умах.
ОСМАН:
И јунак си и Влах ваљан. Збогом. (Отиде.)
НОВКО:
Хвала, браћо; од Бога вам плата.
Ти, Живане, с друговима твојим
Кући њеној дјевојку поврати,
И не причај ником што се збило.
(Води га на страну.)
Вијест ипак о отмици овој
Доставићеш травничком везиру
Са писмима која за њ’ спремисмо. –
Побратиме, дружину удаљи
Имам с тобом насамо да зборим.
(Петко даје свима знак да се удаље.)
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Матија Бан, умро 1903, пре 121 година.
|