Мерак имам, леле, на прво, комшиче,
плаво беше, мори, за мој мерак беше;
но гу жалим што ми плаво беше,
но гу жалим што ми гу узеше,
дадоше гу мојему другару, 5
мом другару, мојему комбару,
па ме зове на свадбу да идем;
па се мислим што ћу и како ћу:
да л' да идем, или да не идем;
да не идем мерак ће ми бидне, 10
а да идем кавгу ћу учиним.
„Венчај, куме, сад немој да кунеш!”
„Ја не куием, море, само срце куне:
род да роди као врба гројзе,
век да има као лист у гору, 15
за годину, море, млада удовица,
за недељу моја суђеница,
за три дана моја домаћица!”
